"MALE" MANJINE
Prerastanje nacionalizma u vladajuću ideologiju neizbežno je zaoštrilo problem manjina. Na etnički izmešanim teritorijama primena načela "jedna nacija jedna država" nije bila moguća bez nasilja nad pripadnicima manjina. Doduše, nasilje nije bilo jednako upereno prema svim manjinama – neke manjine su stavljane u "izlog" i služile su, pre svega, u legitimacijske svrhe režima, dok je protiv drugih mobilisana javnost, a primeri nasilja nad njima tolerisani. Smenom Miloševićevog režima nestalo je straha da će manjine biti ponovo podvrgnute represiji. Budući da su i same u velikoj meri doprinele krahu starog režima, manjine su od nove vlasti očekivale da, u skladu sa deklarisanim ciljevima – integracije zemlje u međunarodnu zajednicu i izgradnje društva gde manjine neće biti tretirane kao javni neprijatelji – stvori novi institucionalni poredak u kome bi na lakši i efikasniji način ostvarivale svoja prava i unapređivale svoje interese. Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, usvojen od strane Savezne skupštine krajem februara 2002. godine, tim zahtevima izlazi ususret, pre svega tako što inovira institucionalni poredak. Najvažnija institucija, Nacionalni saveti, pobudili su veliko interesovanje manjina, jer se preko njih ostvaruje manjinska samouprava u oblastima važnim za očuvanje nacionalnog identiteta manjina – obrazovanju, kulturi, informisanju i službenoj upotrebi jezika. Osim ove, Zakon predviđa stvaranje još dve institucije – Saveznog saveta za nacionalne manjine i Saveznog fonda za nacionalne manjine. Cilj osnivanja prve institucije je očuvanje, unapređenje i zaštira posebnosti manjina i njihovih prava, a druge podsticanje kulturnog, društvenog i opšteg razvoja nacionalnih manjina. Spomenuti zakon je, kao što je poznato, naišao na pohvalne ocene predstavnika međunarodne zajednice, kao i predstavnika manjina koji su učestvovali u njegovoj izradi. No, na račun ovoga zakona izrečene su i vrlo oštre kritike. Interesantno je da u kritikama i razgovorima o spomenutom zakonu nije posebno tematiziran položaj "malih" manjina. Po mišljenju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Zakon o manjinama više odgovara Bošnjacima i Mađarima, nego Česima ili Nemcima, dakle uticajnijim i velikim, nego malobrojnim manjinama, iako bi bilo posve logično da on više izlazi ususret manjinama koje su, upravo zbog malobrojnosti i oskudnih kapaciteta, daleko više podložne asimilaciji od manjina koje imaju snažnu elitu, izgrađenu infrastrukturu, organizacije, medije i političke partije. Uveren da od brojnosti neke manjine ne zavise i njena prava, Helsinški odbor je pažnju posvetio upravo "malim" manjinama, podrazumevajući pri tome Jevreje, Čehe, Ukrajince, Nemce, Aškalije i Makedonce. U Vojvodini, kao izrazito etnički i kulturno heterogenoj sredini, postoje i manjine koje su malobrojnije od spomenutih. Prema rezultatima prošlogodišnjeg popisa, u Vojvodini je, na primer, registrovan 101 pripadnik vlaške zajednice. No, za razliku od Vlaha ili, pak, Bošnjaka (na popisu je 417 građana deklarisalo svoju pripadnost bošnjačkoj zajednici), pripadnici manjina kojima se bavilo ovo istraživanje čine napore da očuvaju svoj identitet. Osim toga, većina pripadnika ovih manjina živi skoncentrisana upravo u Vojvodini, što se za Vlahe ili Bošnjake ne može reći, jer prvi u najvećem broju žive u istočnoj Srbiji, a drugi u Sandžaku. Izuzetak su Makedonci. Više pripadnika ove manjine živi u centralnoj Srbiji, nego u Vojvodini. Makedonci su interesantni zbog još jednog razloga. Oni su (11.785) najbrojnija od svih gore pomenutih manjina. Zapravo, makedonska zajednica u Vojvodini broji više pripadnika nego sve spomenute manjine zajedno (10.498). Njih smo uvrstili zato što je proces asmilacije pripadnika ove zajednice najdalje odmakao. Recimo, kada je reč o ostvarivanju nekih kolektivnih prava, kao što je pravo na informisanje, Makedonci se nalaze u najnezavidnijoj situaciji, jer nemaju čak ni interna glasila kakvi su, na primer, bilteni. Tek u poslednjih nekoliko godina oni čine stanovite napore da očuvaju svoju nacionalnu posebnost. Jedan od ciljeva ovog projekta je bio upravo to da skrene pažnju javnosti na položaj i probleme sa kojima su suočene "male" manjine, da o nekima od tih problema organizuje javnu debatu i, napokon, naznači određena rešenja. U tom pogledu razgovori sa pripadnicima "malih" manjina pokazali su se kao veoma dragoceni u identifikovanju problema, a rasprave na Helsinškom forumu kao značajne i korisne u sugerisanju određenih preporuka i rešenja. Projekat "Male manjine" elaboriran je u vidu Monitoring missions, Helsinškog foruma i tribina.
More...
