Author(s): / Language(s): Bosnian,Croatian,Serbian
O tome kako je Srbija reagovala na izazov na početku Trećeg milenijuma napisano je već mnogo knjiga. Pred čitaocem je knjiga koja se u tom mnoštvu izdvaja po tome ko, kada i šta u njoj govori. Na talasima Radija Deutsche Welle, 149 intelektualaca, pretežno srpske nacionalnosti, ali i stranaca koji se Srbijom profesionalno bave, u 169 intervjua govore o stanju u Srbiji uglavnom posle 5. oktobra 2000. godine. Po definiciji kritičko, individualno mišljenje ekonomista, istoričara, lekara, diplomata, umetnika zaokružilo je zabrinjavajuću sliku celine. Govoreći nezavisno jedan od drugoga, sagovornici Radija Deutsche Welle otkrivaju realnost Srbije koja se bitno razlikuje od službene realnosti. Označavan kao mirna revolucija, kao novi početak za Srbiju, kao njena istorijska šansa da, uz nepodeljenu podršku Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, prestane da gubi vreme, 5. oktobar 2000. godine, kada je uklonjen konsenzualni autokrata Slobodan Milošević, bio je višeznačan događaj. Probuđene su velike nade; stvorena nerealna, ali objašnjiva očekivanja; postignuto prividno jedinstvo intencija glavnih aktera. Ali, sam po sebi, 5. oktobar 2000. godine nije predstavljao bilans onoga što se u prethodnih 15 godina događalo, a još manje jasnu projekciju Srbije u budućnosti. Pokušaj koji je u tom pravcu učinio premijer Zoran Đinđić brutalno je zaustavljen njegovim ubistvom. Legalizam je bio novo ime za velikodržavni projekat devedesetih godina koji je Srbiju doveo do katastrofe, a srpsko nacionalno i državno pitanje u ćorsokak. Demontaža režima Slobodana Miloševića mogla je nastupiti samo kao posledica diskontinuiteta sa tom politikom. Diskontinuitet nije, međutim, moguć tako što će se reći ’’sada je prekretnica, ovim danom prestaje ono i počinje ovo, već tako što će se, prethodno, objasniti šta se to desilo u prethodnim godinama, i sa čim se to ne uspostavlja kontinuitet već se gradi novo društvo’’ (O. Milosavljević). Sagovornici Radija Deutsche Welle nepodeljeni su u uverenju da je glavno merilo kontinuiteta/diskontinuiteta odnos prema zločinima koji su počinjeni u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Taj odnos su i sve demokratske zemlje u svetu postavile kao uslov da Srbija povrati izgubljeni državni kredibilitet. Posle isporučivanja Slobodana Miloševića Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu, odnosno posle ubistva premijera Zorana Đinđića, došlo je do identifikovanja Srbije sa zločinom. To je produbilo sukob sa svetom i, samim tim, blokiralo unutrašnje promene: ’’Poricanje zločina jeste najveći problem i zbog toga što konzervira srbijansko društvo, a srbijansko društvo, zahvaljujući tom poricanju zločina, ostaje da živi u atmosferi u kojoj je sasvim normalno i, čak, poželjno ubiti nekoga zato što pripada drugoj etničkoj grupi.’’ Tako se ’’ne prekida sam ciklus nasilja’’ (M. Toma). Upravo u ovom postratnom razdoblju došlo je do grube netolerancije prema svim manjinama, do buđenja antisemitizma i klerofašizma. U glavama, rat još uvek traje: ’’Zvijer je tu ... zato što u ovoj savani ima još toliko hrane za nju’’(V. Krmpotić). Čime se ona hrani? Upravo zaokupljenošću istrošenim velikodržavnim projektom, državom kao mitskom a ne ljudskom tvorevinom, ksenofobijom, političkom kulturom koja se održava na proizvodnji neprijatelja. A za to vreme, Srbija nazaduje: sve je dalje od vladavine prava i ekonomskih sloboda. Srbija se okreće u sve užem krugu i sa sve manje mogućnosti izbora. Vladajuće strukture ’’mogu da se obogate samo dok su na vlasti ... kroz korupciju’’, i promene im nisu u interesu. U takvu zemlju teško dolaze investicije, i ona je osuđena na stagnaciju (M. Prokopijević). Produbljuje se jaz između Srbije i sveta (S. Popović). U svim istočnoevropskim zemljama postoje otpori promenama, ali u Srbiji ’’Vlada pokušava da vrati zemlju u samoizolaciju’’. Ne radi se samo o inerciji već o ideološkim opredeljenjima ’’koja su antizapadna i antievropska’’. Analitičari razmišljaju o tome šta može da se uradi da se ta ideologija promeni, ali se ne ustežu da postave pitanje: ’’Da li to uopšte može da se menja?’’ (J. Lyon) Formiran je mentalitet čije su karakteristike ’’veličanje negativnog’’, ’’emocionalno mrtvilo’’, odsustvo ’’dissenta (neslaganja), nema opozicije, pobune’’ (M. Ilić). Zemlju sve više karakteriše zatvaranje. Posledice su dvojake. Na unutrašnjem planu: etnička i politička homogenizacija, svaki politički protivnik je neprijatelj. Na spoljnom planu, Srbija postaje ekonomski i društveno inkompatibilna sa okruženjem koje se menja. (’’Srbija, još uvek, ima najvišu državnu potrošnju u Evropi - 55 procenata.’’ (M. Prokopijević)). Njene institucije se urušavaju: u Vojsci ginu regruti, i to ostaje bez objašnjenja. Crkva ne unosi u narod veru već politiku. I u njenom je dugoročnom interesu da podupre težnje ka pravdi, jer bez pravde nema oproštaja i pomirenja, nema mira. Država gubi kredibilitet jer odbija da ispuni svoje međunarodne obaveze. Šta u toj situaciji može pojedinac? Da dijagnosticira stanje u oblasti za koju je kompetentan. Bez toga nije moguć bilans neposredne prošlosti. U tom smislu, pojedinačni iskazi 149 intelektualaca na Radiju Deutsche Welle predstavljaju izraz nepristajanja na nazadovanje. Sabrani u ovoj knjizi, oni predstavljaju važno svedočanstvo koje obavezuje vladajuće strukture u Srbiji. Ne može se ignorisati stvarnost ako postoji politička volja da se ona menja i da se nazadovanje Srbije zaustavi.
More...
