Author(s): Zorka Pantelić / Language(s): Serbian
Uzimajući u obzir izreku o plaćanju cene svakog školovanja tj. svakog stečenog iskustva, možemo konstatovati da je „predmet Milenković“ neminovnost prilikom utemeljenja demokratskog društva i poštovanja ljudskih prava. Kako je za sada u pitanju samo jedna presuda u vezi ovog pitanja, čini se da „škola“ do sada i nije preskupo plaćena. Međutim, pitanje koje se postavlja, nakon izricanja presude iz Strazbura, je momenat okončanja tog školovanja, odnosno usvajanja smernica ESLJP, izvedenih u mnogim postupcima protiv evropskih država, kao i protiv Srbije. Da li će Srbija biti i u budućnosti pogodno tle za donošenje presuda kojima će Sud konstatovati da se (i dalje) ne poštuje načelo ne bis in idem? Umesto neposrednog odgovora, koji može pouzdano da iznedri samo vreme koje je pred nama, treba se osvrnuti na neke od skorašnjih odluka, donetih od strane viših sudskih instanci nakon izricanja presude Milenković protiv Srbije. Treći osnovni sud u Beogradu, postupajući po optužnom aktu javnog tužioca Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, odbio je optužbu tužilaštva imajući u vidu da je u pogledu činjeničnog opisa koji se okrivljenom stavlja na teret optužnim aktom tužilaštva, već vođen i pravnosnažno okončan postupak, u prekršajnom postupku, pred Prekršajnim sudom. Dakle za isti životni događaj, koji je predmet i krivičnog postupka, odluka je već doneta. Sud je odluku o istom događaju doneo s obzirom na identitet činjeničnog opisa u oba postupka, koji predstavljaju skup konkretnih činjeničnih okolnosti, u odnosu na okrivljenog koje su nerazdvojno povezane u vremenu i prostoru, dakle, radnje koje se okrivljenom stavljaju na teret u prekršajnom i radnje koje su okrivljenom stavljene na teret u krivičnom postupku. Na presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu, žalbu je podneo nadležni javni tužilac pozivajući se na „nepostojanje jasnog razgraničenja između krivičnih dela i prekršaja u srpskom zakonodavstvu“. Dodao je i to da „takva situacija ne sme da dovede u situaciju u sudskoj praksi da presuđena stvar u prekršajnom postupku, predstavlja smetnju za progon učinilaca krivičnih dela“. Žalbom je istaknuto i „da bi suština krivičnopravne zaštite temeljnih društvenih vrednosti, pre svih života i telesnog integriteta svakog pojedinca, bila dovedena u pitanje, kada bi prekršajni sud izrekom svoje presude proširio činjenični opis prekršaja i tako obuhvatio činjenični supstrat krivičnog dela, aktivirajući zabranu ne bis in idem u krivičnom postupku“. Zaključio je stoga da je u cilju zaštite pretežnijeg interesa, pored utvrđivanja kriterijuma činjeničnog identiteta dela, potrebno u svakom konkretnom slučaju razmotriti i korektivne kriterijume i to identitet zaštićenog dobra, težine posledice i identitet sankcije. Ova odluka doneta je gotovo dva meseca nakon donošenja presude u predmetu Milenković protiv Srbije. Viši sud ukazuje na problem nepostojanja jasnog razgraničenja prekršaja i krivičnih dela, u kom slučaju, očigledno, teret takvog stanja u srpskom pravnom sistemu treba da snosi okrivljeni, kome, dakle, treba izreći kaznu u oba slučaja, a na koji se nadovezuje i (podupire takvu tvrdnju) „pretežni interes“ društva, koje, kako Sud koncipira, bolje da dva puta kazni okrivljenog, nego da „aktiviranjem zabrane ne bis in idem“ isti prođe sa neadekvatnom sankcijom. Na kraju, primetićemo i zanimljivu (sui generis) sistematiku „korektivnih kriterijuma“ (identitet zaštitnog dobra, težina posledice dela i težina sankcije) koji odudaraju od utvrđenih „Engel pravila“, postavljenih pre 40 godina. Odstupanje navedenih kriterijuma od „Engel pravila“ je možda prisutno i zbog toga što „korektivnim“ pravilima u pomenutoj interpretaciji i nije cilj zaštita ljudskih prava i pravne sigurnosti, već očuvanje poretka, koji, po svaku cenu, mora na adekvatan način da ispolji osudu prema onima koji urušavaju njegove vrednosti.
More...
