Author(s): Biljana R. Vlašković Ilić / Language(s): Serbian
Issue: 548/2024
Povodom smrti Toni Morison (1931–2019), profesorka emerita postkolonijalne književnosti na Univerzitetu u Kentu Lin Ines napisala je čitulju za The Guardian, koju završava „prikladnim epitafom” tako što autorki daje poslednju reč citirajući deo njenog Nobelovog govora: „Mi umiremo. To bi mogao biti smisao života. Ali koristimo jezik. To bi mogla biti mera naših života” (Innes, 2019; nav. prema Morison, 2024: 31). Za Morison, jezik je značajan ne samo kao sistem već i kao „živo biće nad kojim imamo kontrolu”, ali uvek oprezno i imajući na umu da je ono što se čini pomoću jezika „čin sa posledicama” (Innes, 2019; Morison, 2024: 29). Prihvatajući deo odgovornosti za ono što piše (jer drugi deo odgovornosti snose čitaoci, čija subjektivnost delima daruje život), jedina afroamerička spisateljica koja je dobila Nobelovu nagradu (1993) ponosno ističe da je njeno pisanje angažovano, da ima cilj i da se obraća određenom, a ne univerzalnom čitaocu. Osim u ovome, ona sledi Sartrov opis angažovanog umetnika iz eseja „Šta je književnost?” (1948) i u drugim aspektima svog rada. Najpre, Sartrova osnovna teza iz eseja mogla bi biti doslovno pripisana Toni Morison: on smatra da je svaki pojedinac odgovoran kako za delanje, tako i za pasivnost, jer svaka reč odjekuje, ali i svako ćutanje (v. Sartr, 1981). Slično tome, Morison objašnjava u predgovoru svom prvom romanu, Najplavljem oku (1970), da je želela da prekine to glasno ćutanje u vezi sa žrtvama „snažnog samoprezira” koji je posledica antipatije i nezasluženog odbijanja jednog dela društva, te se „usredsredila na to kako nešto groteskno poput demonizacije čitave jedne rase može da se ukoreni unutar najdelikatnijeg člana društva – deteta; i najranjivijeg člana – osobe ženskog pola” (Morison, 2019: 5, 7). U tom procesu, veliki problem predstavljao joj je jezik, odnosno „jezički izbor (govorni, slušni, kolokvijalni)”, korišćenje pisma koje je „nedvosmisleno crnačko”, a koje dostojno prikazuje kompleksnu i bogatu afroameričku kulturu. Njen pokušaj da obrazuje „tišinu kršeći je” (2019: 8) bio je izuzetno riskantan i težak, ali uspešan: već u svom prvencu, Toni Morison estetsko spaja s utilitarnim i marginama daje glas. Poput Sartrovog angažovanog pisca, ona zna da je reč isto što i delo, da otkrivati stvari znači menjati ih, svesna je velike doze odgovornosti koju sa sobom nosi funkcija pisca, jer ako čovek piše, onda želi slobodu, a ako želi slobodu, onda je angažovan (v. Sartr, 1981). Četrdeset i pet godina kasnije, u svom poslednjem romanu, Bože, pomozi detetu (2015),1 Morison se vraća na istu temu oličenu u istim članovima društva: delikatnom detetu i ranjivoj ženi. Ali i sve što je napisala između svog prvog i poslednjeg romana bavi se slični ljudskim temama: pitanjima rase i identiteta, ugrožavanjem slobode, marginalizacijom, odsustvom komunikacije, značajem porodice, istorije i tradicije. Ovaj rad diskutuje o autorkinom viđenju ideala telesne lepote u romanu Najplavlje oko i pokušava da pokaže da glavna junakinja žudi za plavim očima jer ne može da racionalizuje svoju tragičnu sudbinu, a da ta njena želja iznova problematizuje status lepog i ružnog kao dobrog i zlog u svetu koji slepo prihvata nametnute estetske kriterijume.
More...
