Author(s): Marija Draškić / Language(s): Serbian
Prva odluka o ustavnoj žalbi transseksualne osobe X Ustavnog suda i argumentacija koja je upotrebljena za njeno obrazloženje, nesumnjivo zaslužuju svaku pohvalu. Uprkos tome, čini se racionalnim pozvati na hitnu intervenciju zakonodavca, ne zbog toga što problemi transseksualiteta nužno zahtevaju da budu baš zakonski regulisani (jer su mnogobrojna uspešna rešenja demonstrirana i u sudskoj i u upravnoj praksi drugih zemalja) već što bi u sadašnjem trenutku takva intervencija osujetila potpunu ignoranciju težine problema od strane zakonodavca u Srbiji. Suprotno iskustvima stranih pravnih uređenja, odsustvo striktne zakonske regulative moglo bi u srpskom pravu da otvori put neodgovornom i olakom tumačenju kako je promena pola stvar rutinske administrativne odluke koja se ispisuje na šapirografisanom obrascu, što je druga, ništa manje rđava krajnost. Prepuštanje opštinskim organima uprave da odlučuju o tako važnom pitanju kao što je promena pola, a da pritom ne budu snabdeveni nikakvim uputstvom ili drugim bližim propisom o načinu na koji će obavljati tu svoju dužnost, krajnje je riskantno i teško da bi se moglo pretpostaviti da bi se bilo koji odgovoran zakonodavac sa takvim rešenjem mogao saglasiti. To bi značilo pristajanje na sasvim slobodnu procenu svakog matičara o najvažnijim otvorenim pitanjima: da li je operacija za podešavanje pola neophodna za promenu navoda o polu u matičnoj knjizi ili je dovoljna i sama endokrinološka terapija o kojoj bi postojala odgovarajuća medicinska dokumentacija; ako operacija jeste uslov, kakva i kolika medicinska dokumentacija treba da prati odgovarajući zahtev i ko je ovlašćen da izdaje takvu dokumentaciju; najzad, kakve sve posledice proizvodi takva promena na dotadašnje i buduće pravne odnose transeksualne osobe, od mogućeg retroaktivnog dejstva upisa, do pitanja o sudbini braka u kome se mogao nalaziti onaj ko je pristupio hirurškoj i pravnoj promeni pola? Logično je, naime, očekivati da se u bliskoj budućnosti, a naročito nakon odluke Ustavnog suda, pred organima uprave ili sudovima u Srbiji pojavi više novih zahteva transseksualnih osoba za promenu upisanog pola u matičnim knjigama ili za priznavanje nekih drugih prava, koji će zahtevati civilizovan i adekvatan odgovor državnih organa i pozitivnog prava. Buduće pravno uređenje fenomena transseksualiteta u srpskom pravu moglo bi se ostvariti propisivanjem posebnog vanparničnog postupka za promenu pola, koji bi predviđao i nužne medicinske i pravne pretpostavke koje se moraju ispuniti da bi jedna osoba mogla pravno da stekne pol suprotan onome koji je upisan u matičnu knjigu rođenih (sudski postupak po ugledu na nemačko pravo), ili bi za donošenje takve odluke i dalje bili nadležni matičari kojima bi stajalo na raspolaganju odgovarajuće zakonsko rešenje (upravni postupak po ugledu na austrijsko pravo). No, bez obzira na vrstu pravnog postupka, rešenje našeg prava ne bi smelo da propusti da razreši dva vrlo važna pitanja načelnog značaja. Prvo je zahtev da se o pravnoj promeni pola može govoriti jedino kada je reč o transseksualcima koji su bili podvrgnuti operaciji polnog preuređenja, budući da se pre takvog zahvata može govoriti samo o osobi za koju je postavljena dijagnoza transseksualiteta. Kako je terapija transseksualiteta postupak koji traje više godina i obuhvata nekoliko faza (od psihijatrijskog posmatranja, preko hormonskog tretmana, do završnog polnog preuređenja koje se obavlja operativnim zahvatom na genitalnim organima), za pravo je važno da bude utvrđen jedan trenutak u kome će se nesumnjivo moći govoriti o obavljenoj polnoj transformaciji. Takvo rešenje je logično, zbog toga što i pravo koje se odnosi na transseksualce (slično onome koje se već godinama primenjuje na somatske hermafrodite) mora da uvažava preovlađujući pol jedne osobe. U slučaju predoperativnog transseksualca, kod koga su svi kriterijumi pola (izuzev psihološkog) usklađeni, očigledno je da takva osoba može u pravu biti smatrana jedino kao pripadnik pola koji je imala na rođenju. Potencijalni brak takve osobe sa osobom istog hromozomskog pola ne bi bio dopušten i morao bi se kvalifikovati kao homoseksualni odnos, bez obzira što bi takav transseksualac, zahvaljujući svom suprotnom psihološkom polu, smatrao svoj odnos heteroseksualnim. Obrnuto, kod post-operativnog transseksualca, preovlađujući je pol onaj na koji ukazuje usaglašenost psihološkog pola i anatomskog izgleda koji je stečen zahvaljujući hirurškoj intervenciji, pa i u pravu pol može biti samo onaj koji je u saglasnosti sa takvim harmonizovanim statusom individue. Drugo je zahtev da se o obaveznoj pravnoj promeni pola mora govoriti ukoliko je preduzeta odgovarajuća hirurška intervencija koja je definitivno približila transseksualca polu koji je suprotan onom koji je inicijalno bio upisan na rođenju. U suprotnom, moglo bi se dogoditi da se transseksualna osoba podvrgne operaciji polnog preuređenja ne zahtevajući posle toga nikakvu promenu statusa. Takav ishod bi značio da se pravo može naći u prilično čudnoj situaciji, u kojoj će morati da se saglasi sa tim da je valjan brak dve osobe koje obe imaju spoljni izgled jednog istog pola, ali na jedan zaobilazan način. Drugim rečima, u pravnom sistemu u kome je, kao što je to slučaj sa srpskim pravom, ustavna definicija braka obuhvatila bezuslovno samo muškarca i ženu, odnosno gde definicija braka nije indiferentna prema različitosti polova kao jednoj od pretpostavki za punovažnost braka (iako u uporednom pravu takav uslov sve češće izostaje), sudbina braka transseksualne osobe koja je izvršila operaciju polnog prilagođavanja, ali nije pravno promenila pol, bila bi u najmanju ruku neizvesna. Pravo ne bi smelo da dopusti da promena polnih odlika dovede u stvarnosti do situacije da pravni status neke osobe nije više usklađen sa njenim spoljnim izgledom, budući da je čitava velika tema o pravima transseksualaca na polni identitet i započeta kako bi se postiglo takvo harmonizovanje.
More...
