Činiti dobro i izbegavati da se naudi drugima
Mogli bismo da očekujemo da će svi istraživači biti veoma oprezni i zaštititi učesnike svojih istraživanja, u najmanju ruku od fizičkih povreda. Na kraju krajeva, većina moralnih sistema zahteva od ljudi da se uzdrže od namernog povređivanja drugih osim ako za tako nešto ne postoji dobar razlog. Međutim, a kao što smo već izložili u trećem poglavlju, istraživačka etika se u velikoj meri razvila kao odgovor na potrebu da se učesnici istraživanja zaštite od velike štete koja im je bila nanošena. Užasan uticaj medicinskih eksperimenata na vulnerabilne grupe izazvao je obavezu da se ne dozvoli istraživačima da sami sebe regulišu. Rezultat toga je predstavljalo nastojanje da se ranim etičkim kodeksima učesnici istraživanja zaštite od različitih oblika nepravdi. Uobičajeno je da se od savremenih istraživača očekuje da umanje rizik nanošenja štete ili nelagodnosti učesnicima (princip neškodljivosti). U određenim slučajevima, od njih se takođe može očekivati da potpomažu dobrobit učesnika ili da uvećavaju korist za društvo kao celinu (princip dobronamernosti) (Tri-Council, 2003). U ovom poglavlju ispitujemo načine na koje su se naučnici hvatali u koštac sa konceptima štete i koristi, kao i kako su nalazili ravnotežu između ta dva. Oni u tome nisu uvek uspevali. Pojedini istraživači kod učesnika i dalje stvaraju utisak da su eksploatisani, pa „ključaju od besa, odlučni da živog oderu svakog sledećeg ambicioznog istraživača koji se pojavi” (Punch 1986, 47; v. takođe Darou et al., 1993; Sheper-Hughes 2000).
More...
