Дим из мртвог дома
Smoke from a Dead House

Summary/Abstract: Сваки човек је новина, али без великих новости. Ипак, није све написано, као што упорно тврде са катедара. Књижевност је, разуме се, толико стара, да нема појаве којој не бисмо могли наћи претходницу, наслеђе из којег извире. Сила тога наслеђа иначе представља најжешћи подстицај новим причама или песмама. Описујући прилике после Великог рата и полома Европе с почетка двадесетог века, Љубомир Мицић, зенитиста, веровао је да елементарну креативну снагу чува још једино српски барбарогеније и да је та снага чинилац који може препородити посрнулу европску културу. Ближе нашем часу, један значајан критичар помиње извесни фермент жестине, пишући поводом нараштаја прекодринских песника, рођених за време или иза Другог светског рата. Свакако да је тај фермент вековима таложен и натискиван без правог одушка – према речима из „Луде песме” младобосанца Милоша Видаковића – „благородно-зликовачки разбуђени дедовски део у нашој души, који, волећи неред, пркоси свим робијама и конопцима и жели ослобођење заробљених, крваво и мучно дело”. Рат је, како је писао Винавер после Великог рата, колективни напор народа да нешто преживи и изрази, док је српски човек, као појединац, остао да носи неизражени немир бића и жеђ космичких потонућа, које није доспео да изрази. Нешто од тога фермента, од такве сабијене енергије несумњиво носи и проза Небојше Јеврића, магистралног маргиналца наше књижевности.

• Details
• Contents