Mešoviti izborni modeli – institucionalni odgovor na defekte izbornog sistema Srbije
Mixed Election Models - Institutional Response to Serbia's Election System Defects

Author(s): Dušan Vučićević
Subject(s): Politics, Public Law, Electoral systems, Evaluation research
Published by: Fondacija Centar za javno pravo
Keywords: Public law; electoral system; election models; institutional response; defects; Republic of Serbia;
Summary/Abstract: O posledicama i nedostacima izbornog sistema Srbije pisao je veliki broj autora. Kao glavne mane isticane su – fragmentiranost elektivnog i parlamentarnog stranačkog sistema, otežano formiranje parlamentarne većine i, posledično, široke koalicione i nestabilne vlade; slaba komunikacija birača i njihovih predstavnika, depersonalizovanost poslanika i neodgovornost prema izbornoj bazi; preveliki uticaj stranačkih organa i lidera prilikom formiranja izbornih lista što dovodi do toga da građani glasaju, a ne biraju poslanike; deformacija teritorijalnog predstavljanja, odnosno slaba geografska reprezentativnost srpskog parlamenta itd. Letimičan pregled liste defekata koje izborni instituti u Srbiji proizvode dovoljan je da se pretpostavi da važeći izborni sistem spada u red "ekstremnih i neefikasnih". Odnosno, da proporcionalni izborni sistem sa jednom izbornom jedinicom i zatvorenom blokiranom izbornom listom nije u stanju da uspostavi vezu između društvenih zahteva (preferiranih politika) i izbornog ishoda (politika koje će sprovoditi nova vlada). S jedne strane, na međupartijskoj dimenziji, aktuelni izborni model ne uspostavlja na efikasan način vezu između izbornih kampanja sa jasno prepoznatljivim akterima i vladajućih većina. Birači u Srbiji su pre izbora zbunjeni ogromnom i neprofilisanom ponudom na političkom tržištu. Osim toga, broj parlamentarnih partija nakon izbora je veliki, pri čemu ni jedna nema većinu za obrazovanje vlade, te je i čin njenog formiranja rezultat pregovora, ustupaka i nagodbi koje se odvijaju iza kulisa i na koje građani ne mogu da utiču. Ove odlike pokazuju da srpski izborni sistem spada u red hiperreprezentativnih sistema. Sa druge strane, sva tri indikatora pozicije izbornog sistema na unutarpartijskoj dimenziji – glasački listić, tip glasanja i izborna jedinica – pokazuju da Srbija spada u partijski predominantne sisteme u kojima partijsko vođstvo toliko dominira nad kandidatima da partije ne znaju šta su preferencije sopstvenih glasača u pogledu predloženih politika jer nema podsticaja za održavanjem bilo kakvih personalnih veza sa izbornom bazom. Najpre, na izbornu listu se dolazi voljom stranačke elite, a glasači ne mogu da izmene redosled kandidata na njoj. Drugo, glasa se samo za izborne liste. I treće, Srbija je konstituisana kao jedna izborna jedinica u kojoj se bira 250 poslanika. Dakle, ne samo da Srbija spada u red hiperreprezentativnih, već i hipercentralizovanih sistema, što njen izborni model čini neefikasnim i ekstremnim na obe dimenzije, interpartijskoj i intrapartijskoj. Uzevši u obzir istorijske i kontekstualne faktore, interese političkih partija i modne trendove u izbornim reformama u uporednoj praksi, Srbija bi teško u reformski proces mogla da uđe sa nekom od varijanti većinskog izbornog sistema, alternativnim glasanjem ili, na primer, sistemima pojedinačnog prenosivog ili neprenosivog glasa. Istorijska, kontekstualna, interesna i "modna" ograničenja nam, suštinski, ostavljaju nekoliko opcija, pri čemu treba voditi računa da nijedan izborni sistem ne može da udovolji svim zahtevima, da svaki pored prednosti ima i nedostatke, te da zbog toga nema savršenog izbornog sistema. Na reformskoj listi bi mogli da se nađu predlozi o uvođenju proporcionalnog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate, stepenastog izbornog praga, otvaranju izbornih lista za birače, povećanju broja izbornih jedinica, implementaciji neke varijante mešovitog izbornog sistema – mešovitog proporcionalnog (personalizovanog proporcionalnog) ili mešovitog većinskog (rovovskog). Ovim modelima se lista najverovatnije i iscrpljuje. Predmet ovog rada je analiza posledica koje bi dva podtipa mešovitih izbornih sistema mogla da proizvedu u Srbiji. Naime, čini se da među političkim partijama u Srbiji ne postoji dovoljno jasan uvid da raličite varijante mešovitih modela imaju potpuno drugačije izborne ishode, te da je pre ozbiljnijih razgovora aktera o mogućim modelima reforme neophodno upoznati se sa konsekvencama do kojih bi oni doveli. O tome svedoči i Predlog reforme političkih institucija Nove stranke u kome se navodi "Želimo da smanjimo broj stranaka u vladi tako što ćemo uvesti mešoviti izborni model umesto proporcionalnog. Dve trećine poslanika biralo bi se po većinskom izbornom sistemu, a jedna trećina po proporcionalnom. Rezultat takvog sistema, koji uspešno funkcioniše u Nemačkoj, Izraelu, Novom Zelandu, Japanu i drugim zemljama, jeste manji broj stranaka u skupštini i, samim tim, u vladi". Nerazumevanje izbornih instituta u ovom slučaju je vidljivo jer podtip mešovitog modela kakav postoji u Nemačkoj i Novom Zelandu ne bi uticao na smanjivanje broja partija u parlamentu, a slučaj Izraela se teško može "ugurati" u kombinovani izborni sistem jer je od 120 poslanika Kneseta samo jedan, premijer, bio biran većinski. Uvođenje direktnih izbora za prurednika Vlade bilo je pre svega deo ustavne, a ne izborne reforme, kojom se želela ublažiti hiperreprezentativnost izbornog sistema Izraela (Rahat, 2001; Hazan, 2001; Rahat/Hazan, 2005; Kasapović, 2010). Ishod reforme nije ispunio namere te je i eksperiment sa direktnim izborom premijera napušten već 2001. godine, samo pet godina nakon uvođenja. Zbog svega navedenog u prvom delu rada bavim se pojmovnim određenjem i tipologijom mešovitih izbornih sistema, kao i razlozima za eksploziju kombinovanih izbornih modela krajem prošlog i početkom ovog veka, dok u drugom delu analiziram moguće političke posledice primene različitih podtipova mešovitih modela u Srbiji.

• Details
• Contents