Уз последњи поздрав Стевану Тонтићу
With a final greeting to Stevan Tontić

Summary/Abstract: Роберт Музил пише (1927) како је „у јавном рачуноводству потцењен губитак Рилкеа”, „највећег немачког песника од средњег века наовамо”, и како је тај губитак „једва имао тежину премијере неког филма”. Слично би се, давно смо запазили, могло рећи о нашој јавној тишини с којом је пропраћен одлазак Попе, Раичковића, Павловића, Јована Христића и Ивана Лалића. Песници по којима се рачунало књижевно време, па и оно опште, духовно и друштвено, отпраћени су у вечност на начин који би Музил назвао „часним јавним погребом друге класе”. Штавише, могло би се рећи, с мало пакости, да је тежина растанка са нашим великанима мања, по своме одјеку, не само од „премијере неког филма” него и од посмртних почасти указаних десетинама протагониста наше супкултуре. Остаје нам утеха, ако нада није заблуда, да ће време будуће – ако буде нас и овог језика – умети да у своме памћењу разлучује културу од разоноде.

• Details
• Contents