Игор Мандић о српским романописцима
Igor Mandić on Serbian Novelists

Summary/Abstract: Оно што је у Србији у критици представљао Борислав Михајловић Михиз, а у полемици Никола Милошевић, то је у Хрватској, а и шире, био Игор Мандић. Књижевност је прихватао као гозбу, попут оне која га је чекала код шјор Иве у омиљеном му Клубу књижевника у Београду. Иако део културног и монденског естаблишмента (међу првима се супротставио имиџу сиромашног, одрпаног и гладног писца), често у близини књижевне естраде, са пристојним синекурама, радо виђени гост у официјалним медијима, добро плаћени колумниста, није се дао поломити и поткупити, књижевност је за њега, пре свега, била питање часно и морално одрађеног посла. Доказао је то, између осталог, што се осамдесетих обрушио на комунистичку икону Крлежу, иначе свог учитеља, јасно истичући разлику између младог, бунтовног писца и касније, већ остарелог, апологета тадашњег диктатора. Доказао је то и тиме што је одболовао распад Југославије, у отвореном отклону према властима новостворене хрватске државе, показујући то и честим доласцима у Београд и гостовањима у српским медијима. Био је подједнако присутан и у српској и у хрватској књижевности, које је држао да су писане на једном, заједничком језику.

• Details
• Contents