Мотив дјечје трауме у приповијетки „Кула” Иве Андрића
The Motif of Childhood Trauma in the Short Story “The Tower” by Ivo Andrić

Summary/Abstract: У раду се анализира начин на који је у Андрићевој приповијетки Кула приказана траума главног лика – дјечака Лазара. Однос с најближим старатељем за дијете представља основ здравог обрасца афективне везаности и повјерења према свијету. У овој приповијетки насиље Лазаревог оца у приватном породичном простору, као и насиље које дјечак доживљава у игри с друговима – изазивају његову трауматску реакцију. Дијете незрелим системом психолошких одбрана покушава да се заштити од осјећаја застрашујуће угрожености и беспомоћности у свијету у ком му родитељи не обезбјеђују базичну сигурност и у ком ни фиктивност слободне игре није довољно снажна да га заштити од грубе реалности. Такође, дијете нема менталне капацитете да освијести трауму јер не би било у стању да преживи спознање да му пријети опасност од оних људи од којих у потпуности зависи. Стога се велики дио непојмљиво болних садржаја свијести потискује у дјечјем уму. У том контексту, мрачна кула у којој се дјечаци играју на алегоријском плану представља Јунгову Сјенку (несвјесни дио човјекове психе) и одбрамбену фортификацију свијести од болних и неприхватљивих садржаја у уму, али и простор слободне игре. Фиктивност слободне игре суштински је важна у животу дјетета и она бива сурово нарушена насиљем које представља уплив неразумљиве реалности у простор сигурности. Присјећање на дате трауматске догађаје и њихова накнадна наративизација указују на потребу да се они уобличе у свијести јер, у супротном, такво искуство оставља трајне посљедице на психу човјека.

• Details
• Contents