Етос путовања и путописа у по-етици Вељка Петровића
The Ethos of Travel and Travel Writing in the Poetics of Veljko Petrović

Summary/Abstract: O Петровићевим по-етичким ставовима о путописним текстовима можемо закључивати аналитичким читањем његових малобројних текстова у тим жанровским оквирима, као што су путописи из Будимпеште и Пољске, али и непосредно, на основу његових експлицитно изречених судова у есејистичком тексту „Зараза путовања и путописа”.1 За њега питање уметничке истине не може бити сведено само на уметничке поступке, она израста из његове представе света и односа према свету (истина моралног става), а путопишчев ангажман у виду избора простора којим ће путовати и који ће описивати, као и начин на који ће тај простор представити за њега јесте етичко питање у тесној вези с истином колективног, политичког живота. Вељко Петровић у поменутом есеју користи синтагму „етички лепо”, што значи лепота врлине, лепота доброг, и притом означава добро као оно што нам је блиско, што познајемо и што је утицало на формирање нас као особе и као моралног бића. На трагу Платона, Петровићев став о путописима води идеја да су истинска лепота и доброта инхерентно повезане. А да би се оне показале у својој дубини, потребно је доћи у контакт са самим собом, односно са колективним бићем што се одражава у заједничком домаћем простору.

• Details
• Contents