Простор као симулакрум, симулација као егзистенција: „Панорама” Ива Андрића
Space as Simulacrum, Simulation as Existence: “Panorama” by Ivo Andrić

Summary/Abstract: Објављена 1958, „Панорама” је једна од Андрићевих последњих објављених приповедака, која се својим одликама уклапа у поетику његовог позног приповедног стваралаштва. У „Панорами” се примећује све јасније испољавање онога што ће код различитих тумача бити именовано као Андрићев „иманентни (стихијски) егзистенцијализам”1 (најочигледнији у Проклетој авлији из 1954), као и континуитет у тематизацији репресивне природе сваког колективно одређеног система (поред Проклете авлије, нарочито видљиве у Госпођици, „Причи о везировом слону”, „Писму из 1920. године”). Поред тог места, које „Панорама” заузима у нешто ширем контексту Андрићевог дела, није занемарљиво ни место које та приповетка има у његовим Сабраним делима из 1963. Она се, наиме, налази у познатом тому под називом Деца, у ком су сакупљене приповетке за које су приређивачи проценили да се у целини или делимично ослањају на дечје искуство (међу њима је и претходно поменута приповетка „Писмо из 1920. године”). Поред самог Андрићевог дела, нужног ослонца тумачења, ком ћемо се повремено враћати, посредничку улогу у разумевању оних проблема ове приповетке које сматрамо кључним доделили смо теоријској (филозофској) концепцији о симулацији и симулакруму Жана Бодријара. Поред тога, будући да тумачење ове приповетке може бити одређено и контекстом који намећу приповетке уз које је објављена, а то је трауматска природа људске егзистенције,2 размотрићемо њен однос према јасперсовској граничности ‒ јер се улазак у свет симулакрума испоставља као потенцијално трауматичан на личном, друштвеном и метафизичком плану. Уз то нам се још, као комплементарна, испоставља Фукоова теорија о Паноптикону, о чему ћемо говорити у оквиру тумачења.

• Details
• Contents