О отклонима, иронији и сличним стварима По­во­дом ро­ма­на Бу­ди­ми­ра Ду­ба­ка Ље­то­пис про­кле­то­га ца­ра Ду­кља­на)
On Distances, Irony, and Similar Matters: Reflections on Budimir Dubak’s Novel The Chronicle of the Accursed Emperor Dukljanin

Summary/Abstract: Сам наслов најновијег романа Будимира Дубака Љетопис проклетога цара Дукљана (Српска књижевна задруга, Београд 2024) повлачи неколико асоцијација на које би било нужно указати. Једна од њих би била условна подударност са насловом чувеног рукописа из XII–XIII вијека Љетопис попа Дукљанина, јер дјелује да им се преклапају жанровско одређење (љетопис) и „ауторство” (Дукљан/ ин). Да читалац не би био увучен у било каква површна разматрања његовог приповиједања, Дубак прибјегава ријетко тумаченом умјетничком поступку: ријеч је о уграђивању ОТКЛОНÂ (мисли се на clinamen Лукреција Кара) који на посредан начин обезбјеђују другачије могућности разумијевања приповиједне грађе. На самом почетку романа Љетопис проклетога цара Дукљана, у статусу епиграфа, аутор уноси половину народне приповијетке „Цар Дукљан” коју је записао Вук Караџић. Овдје се неће разматрати разлози овог Дубаковог поступка, зато што би се морало објашњавати зашто аутор, условно, заобилази Вуково лексиколошко објашњење по којем име „Дукљан” упућује на име римског цара Диоклецијана као и на сиже једне друге народне приче: „У Црној гори и онуда по околини приповиједа се да је цар Дукљан у виру под Везировијем мостом свезан у синџир, који једнако глође, и уочи Божића таман да га преглође и свијет да ужди, а Циганин сваки по једном удари маљем (великијем чекићем) у наковањ те притврде.” Као и данашњи покушаји поистовјећивања, у именовању, црногорског са дукљанским, јер би се могло зачас склизнути у нежељени политички дискурс.

• Details
• Contents