Rasuta bašćina
Scattered heritage

The Museum of Unconditional Surrender - Dubravka Ugrešić

Summary/Abstract: U nekim traumatičnim okolnostima pisanje se počinje doživljavati kao način za oslobađanje od okrilja vlastite zajednice pronalaženjem udaljenih, raspršenih, u svakom pogledu diskontinuiranih srodnika. »Ja zasigurno nisam jedini«, tumači taj osjećaj Michel Foucault, »koji piše zato da ne bi imao lica.« Slova priskrbljuju medij »u kojemu se mogu izgubiti te se makar pojaviti pred očima koje više nikad neću morati sresti.« Nije li slično odricanje od vlastite definiranosti predmnijevao i Paul de Man kad je autobiografiju, s karakterističnom sklonosti paradoksima, proglasio žanrom obezličavanja? Ulazak u mnogoglasni anonimni prostor grafije označava trenutak »pokopavanja« osobnog glasa pa je autobiografija, umjesto autentična svjedočanstva, zapravo »epitafni diskurz«, »fikcija apostrofe odsutnom, preminulom ili bezglasnom entitetu koja postulira mogućnost odgovara toga entiteta i pridaje mu moć govora«. Ona, dakle, ne govori toliko o nečijem životu, naprotiv baš o smrti kao o onome iznenada »zastrtom velu« koji je tom životu oduzeo neposrednost i time stvorio potrebu za njegovim prepoznavanjem.

• Details
• Contents