Ćetko Cover Image
  • Price 2.00 €

Ćetko
Ćetko

Author(s): Avdija Avdić
Subject(s): Novel, Bosnian Literature
Published by: Almanah

Summary/Abstract: Beše to konj Selimov. Dok je bio mlad, bio je nadaleko poznat. A, kada je ostario i onekadrio, Selim ga povede da ga u Grletinom Dolu, gdje su se oko grmenja i oko kamenja bijelile kosti ranije ostavljenih konja, vukovima preda. I, vodeći ga, skrušeno u sebi, šaptao je: “Eh, moj Ćetko! Moj Ćetko! Eto, dođe čas da te od sebe odvojim! Da te vučjim zubima predam! A bio si nekada silan konj! Ugojen i brz. Kao munja. Na mnogim košijama stizao si prvi. Nosio nevjeste. Išao na daleke puteve. I teške, bogme, tovare nosio. A, ako je ikoji konj u cijeloj Bistričkoj dolini bio ćirametli, beli si bio ti. Nikad nisi, kao što su neki konji, bio inadžija. Nikoga nisi čiftetima gađ’o, niti si ikoga sa svojih leđa zbacio. Niti si kad pogrešnim putem krenuo. Radovao si se kad svome domu stižeš. Domu i tvome i mome. Sa svojih leđa hranio si me blizu dvadeset godina, a noćas, eto, vodim te u Grletin Do, u taj čolopek, da vučje trbuhe napuniš. Ali, šta ću! Tako rade svi sa svojim ostarjelim i iznemoglim konjima. Od alahkadli. Grletin Do je pun konjskih oglodanih kostiju. Takva je vaša sudbina. Kad postanete beskorisni, niste vrijedni niti naručja slame. Tako ti je to, moj Ćetko, u ovome dijelu dunjaluka. Morebit’ da je neđe bolje. Neđe, đe sunce grije kad treba da grije i kiša pada kad treba da pada, đe je zemlja plodna pa hrani sve što diše. Đe nema prla niti čolopekâ. A ovđe, moj Ćeko, tako nije. Ova godina je bila sušna, žito izdalo, trava izdala … kotari mršavi. Tako je to, moj Ćetko! Navelanila se i hala i vrana. Zeman mučan! Ljudi se izopačili, pokarlizili. Ništa nije k’o za staroga vakta, k’o što su mi đed i otac pričali, kad su bili puni i hambarovi, i kotari, i uljanici… Oni su živjeli u rahatluku, a ja, bogme jok! No sam sudbine k’o što je i tvoja. Jest bah! Bolje je tada sve bilo. I ljudi su bili bolji i više su se pribirali i voljeli. Evo, čekam da se iskašlješ – od potoka ovo ti je treći put. Teturaš se, hriplješ. Oči ti upale. Kukovi ti oštri, proboli bi lučevu dasku. Rebra ti iskočila. Eto, na što si spao, moj dobri Ćetko! Na kakav takat, na kakav hal! A nekad je od ovoga puta odlijegao tvoj topot, frškale iskre ispod tvojih potkovica. Tako je to nekada bilo. De, kreni! Ovuda ti je i majka išla. Bila je ona dobra kobila, doruša. I ti si dlake njene, ali smo te, od tvoga rođenja, zvali Ćetko, jer imaš bijelu šaru na čelu. Opet zastaješ. Evo ti iz naručja koja slamka sijena. Pojedi! De, sad, kreni! Nismo daleko. Prošli smo i prlo Golijevaču. Evo ga i drugi potok. Ovđe si, jedne noći, malo prizrio. Ugled’o si nešto dolje u potoku. Morebit je to bio kondžolos, a morebit hajduk. Sa grane gloga je prhnula tica. A ti si malo streknuo, frknuo na nos dva-tri puta, pa nastavio prema Kleču. De, sad kreni! Ah, ti kondžolosi! Bilo je, kako su pričali stari, tih prikaza mlogo više. Ali, još se čuje kako oni nekoga uplaše, nekoga isfandžaju, a nekoga sve do sabaha po handracima jašu. Noćas ih nema. A i da mi se prikažu, uz mene je moja puška “Martinka”. Sija mjesec pun. Vidi se k’o po danu. Noć hladna, novembarska. Pomalo me drhat fata. Ozdo šumi Bistrica, huči klisura. Ponekad se začuje čeketalo vodenice. Eh, koliko si, moj Ćetko, tovara u nju odnio, i iz nje donio! Opet zastaješ. Evo ti još nekoliko slamki. De, kreni! Kreni za mirisom sijena! Evo, već stižemo u Grletin Do. Frška lišće suhih paprati o nogavice i rukave. Džirikaju suhe bobice kleka. Mjesec se uzdig’o. Skratile se sjenke glogovog grmenja. Evo, vodim te ka plitkom izvoru, banjišoru. Ti ga dobro poznaješ. S njega si se mnogo puta napio. I noćas ćeš iz njega piti kad pojedeš ovo naručje sijena. A vukovi kad stignu!... Oni još sa Debelja osjete miris žrtve. Pomole se na kosi iznad Grletina Dola, zaškamuću, dozovu se, zatim sjure, zakolju životinju, skaču oko grmenja, režu užasno i raznose njene komade. Eh!... A sada, da se rastanemo! I da mi oprostiš! Oprosti mi, moj dobri Ćetko! Ti ćeš brzo svoj život okončati. Najdalje do zore. A ja ostajem da se s mukom borim. Moram brzo da se vratim. Šume su pune hajduka. Morebit’ su mi već provalili u tor, u izbu, u kuću… Od Đurđevdana, pola sela je opljačkano. Halali mi, moj dobri Ćetko! Evo, spuštam ti posljednje naru- čje sijena”.

  • Issue Year: 2017
  • Issue No: 73-74
  • Page Range: 277-279
  • Page Count: 3
  • Language: Bosnian