O toleranciji iz verske perspektive
About tolerance from religious perspective

Summary/Abstract: Pitanje o toleranciji nikad nije bilo važno pitanje za Crkvu, niti za totalitarnu državu u kojoj se do mnogih stvari uvek drugačije dolazilo nego u demokratskoj državi. Međutim, kako ćemo samo u njenom stanju poraditi na stvarima koje nam dolaze važnije od nje, eto sad glavnog razloga zašta smo za nju, ne i protiv nje. Polazeći od nje izgrađivaćemo čovečne i moralne odnose, pa je ona prvo moralno pitanje. Ranija i današnja povest Crkve govori nam o sledećem: ukoliko ona škodi jedinstvu Crkvenje u Crkvi neće biti. Ne može otuda ona da živi na štetu jedinstva u Crkvi, na štetu istinoljubivosti i pravednosti. Ne znamo zato za neograničenu, već samo za ograničenu toleranciju. U svome tekstu govorim o njoj iz verske perspektive pa se u vezi nje pre setim Milanskog Edikta nego dveju rasprava Huga Grocijusa iz 17. veka. Pri čemu je nje ponajmanje bilo između evropskih hrišćana. Hrišćanin kad razmišlja o njoj uvek se seti Isusa i sv. Franje Asiškog. Međutim, musliman sećajući se Ustava Medine i drugih situacija iz Muhamedova javnog života, ponašanje svoga Poslanika uzima za obrazac tolerantnog ponašanja. Premda se u razgovoru sa mnogima ne bi složili zbog različitih odgovora u vezi s istim pitanjima, sigurno je da kao tolerantni ljudi nećemo ignorisati i obezvređivati ih što drugačije u odnosu na nas razmišljaju. Pitanje o njoj uvek je stajalo u uskom odnosu sa pitanjem šta smo jedni za druge? U verskom fundamentalizmu i našoj verskoj zagriženosti ona i danas prepoznaje svoje neprijatelje. Ali, ako u njemu (fundamentalizmu) ima svog neprijatelja, u verskom “liberalizmu” ona ima svog trajnog zaštitnika. Jer gde je liberalizam tu je i tolerancija.

• Details
• Contents