NAČELO KRIVICE U KRIVIČNOM ZAKONODAVSTVU SRBIJE I MERE BEZBEDNOSTI
PRINCIPLE OF GUILT IN CRIMINAL LEGISLATION OF SERBIA AND SECURITY MEASURES

Summary/Abstract: U radu se objašnjava odnos mera bezbednosti medicinskog karaktera, kao vrste krivičnh sankcija, koje se izriču neuračunljivim učiniocima dela koja su protivpravna i zakonom propisana kao krivična dela i načela krivice koje u srpskom krivičnom pravu (a naročito, u kontekstu objektivno-subjektivnog opšteg pojma krivičnog dela), podrazumeva da se ne samo kazne, već i krivične sankcije uopšte, mogu izricati samo učiniocu kojem se protivpravno delo, koje je zakonom propisano kao krivično delo, može pripisati u krivicu, te stoga i predstavlja krivično delo. U radu se objašnjava značaj načela krivice u savremenom krivičnom pravu, uz analizu primera iz osnovnih uporednopravnih modela i njihovog odnosa prema načelu krivice. Autor objašnjava osnovne komponente načela krivice i neuračunljivosti, odnosno nesposobnosti snošenja krivice – u Sjedinjenim Američkim Državama i u Nemačkoj („Insanity” i „Schuldunfähikeit”). U radu se potom objašnjava krivičnopravni, pa i ustavno-pravni značaj načela krivice u srpskom krivičnom pravu, te sistem krivičnih sankcija koji u važećem krivičnom pravu Srbije, kada je reč o merama bezbednosti medicinskog karaktera, donekle odstupa od načela krivice, jer se takve krivične sankcije mogu izricati i licima koja nisu učinila krivično delo, odnosno one su načelno i projektovane za izricanje i primenu prema neuračunljivim učiniocima koji zbog svog duševnog stanja i njegovog uticaja na njihovu, bilo intelektualnu, bilo voluntativnu moć, ne snose krivicu za svoje protivpravno delo koje je zakonom propisano kao krivično delo. Autor zakljuuje da bi nesporno i načelno – bilo koja krivična sankcija mogla da se izrekne jedino učiniocu kojem se njegovo delo može pripisati u krivicu, jer jedino tada takvo protivpravno delo koje je zakonom propisano kao krivično delo, formalno i predstavlja krivično delo. Kada je reč o krivičnom zakonodavstvu Srbije, jedino iz razloga određene krivičnopravne tradicije, a donekle i zbog već stečenih navika i nekih konkretnih praktičnih razloga, poput verovatne/moguće nespremnosti zdravstvenog sistema da se bez oslonca na prethodno formalno i odlučujuće reagovanje krivičnopravnog sistema i u sklopu tog sistema, bavi tretmanom takvih pacijenata, može donekle biti prihvatljivo zadržavanje mogućnosti da se licima koja nisu učinila krivično delo (neuračunljivi učinioci), izriču krivične sankcije, koje naravno, nisu kaznenog karaktera, već se svode na odgovarajuće medicinske tretmane. Bilo bi svakako veoma komplikovano da se sada radikalno menja koncept krivičnih sankcija u krivičnom zakonodavstvu Srbije, a naročito da se reagovanje na protivpravna dela zakonom propisana kao krivična dela neuračunljivih učinilaca (koja stoga i nisu krivična dela), kompletno prebacuje na „kolosek“ koji uopšte nije krivičnopravni. Možda bi najjednostavniji, a suštinski sasvim prikladan način uskla|ivanja načela krivice i sistema krivičnih sankcija, kada se radi o merama bezbednosti medicinskog karaktera koje se izriču neuračunljivim učiniocima, bio da se za početak takve mere i formalno definišu kao mere posebne vrste, koje ne spadaju u krivične sankcije, te da se onda eventualno, u nekoj budućoj većoj reformi našeg krivičnog zakonodavstva, ovo pitanje reši i na drugačiji način, koji bi u osnovi podrazumevao potpunije isključenje krivičnopravnog sistema u odnosu na neuračunljive učinioce. Ovde je problem kako bi bilo moguće da krivični sud izriče mere koje nisu krivične sankcije. Moglo bi se možda poći i od principa, ko može više, može i manje, pa ipak, omogućiti i krivičnom sudu da izriče i tu vrstu mera (što bi bilo verovatno prilično sporno), ili bi se mogao razvijati drugačiji koncept, koji bi u praksi bio nešto komplikovaniji, ali svakako manje sporan. To znači da bi se u krivičnom postupku, krivični sud ograničavao samo na konstatovanje da je neuračunljivi učinilac učinio delo koje je protivpravno i zakonom propisano kao krivično delo (neka vrsta prethodnog pitanja), da bi potom, drugi oblik suda, a to bi po logici stvari, trebalo da bude vanparnični sud, takvom učiniocu odredio konkretnu meru psihijatrijskog lečenja, bilo u zdravstvenoj ustanovi (oblik lišenja slobode/prinudnog lečenja), bilo na slobodi. Naravno, ovo su osnovne „konture“ takvog mogućeg rešenja, koje bi se svakako moralo detaljnije razraditi u odgovarajućim zakonima, tj. kako u Krivičnom zakoniku, tako i u ZKP-u i u drugim zakonima.

• Details
• Contents