In memoriam: Stevan K. Pavlović (1933. — 2022.)
In memoriam: Stevan K. Pavlović (1933. — 2022.)

Summary/Abstract: Moj prvi susret sa profesorom Stevanom Pavlovićem je bio početkom devedesetih godina prošlog veka, a desio se zahvaljujući njegovom sinu Kosti sa kojim sam se družila dok smo bili postdiplomci u Parizu. Profesorova pojava je odmah odavala utisak nesvakidašnjeg čoveka. Bio je visok i mršav, u trodelnom odelu, sa staromodnim džepnim satom i maramicom, i elegantnim drvenim štapom za hodanje. Markantno lice je bilo još upečatljivije zahvaljujući monoklu koji je s vremena na vreme okačio da bi se nagnuo i prodorno posmatrao osobu s kojom je razgovarao. I onda bi sinuo osmeh koji bi odavao izvesnu blagost i nagovestio da je ovo ipak osoba koje sebe ne uzima isuviše ozbiljno i koja uživa u performansu džentlemena iz nekog ranijeg doba. Bilo je od samog početka jasno da se radi o čoveku koji istovremeno ne trpi glupost i koji kritički stavlja ideje svojih sagovornika “pod lupu”, a koji je međutim istovremeno blagonaklon i pun znatiželje (u najboljem smislu reči) za nova spoznanja i viđenja sveta. Bio je čovek s kojim se lako razgovaralo, pošto je bio istinski zainteresovan da čuje nova tumačenja i nove ideje. Kombinacija strogosti i blagosti.

• Details
• Contents