Lectura, cititor, carte
This large section of the issue contains the opinions of different literary critics and writers regarding the relationship between author-text-reader.
More...We kindly inform you that, as long as the subject affiliation of our 300.000+ articles is in progress, you might get unsufficient or no results on your third level or second level search. In this case, please broaden your search criteria.
This large section of the issue contains the opinions of different literary critics and writers regarding the relationship between author-text-reader.
More...
In this paper, I will discuss different interconnected aspects of postcolonialism in the novel Surfacing, by Margaret Atwood: tradition, cultural and individual identity, center/margin opposition and body. Particular focus will be placed upon dialectics between body of language and the female body of the main character, whose journey represents a symbolical attempt of transcending cultural oppositions and borders and identity crisis.
More...
Il manoscritto del racconto Wiek biblijny i smierc, al quale mio padre stava lavorando negli ultimi mesi della sua vita, lo abbiamo ritrovato sulla sua scrivania, in tre quaderni numerati sulla copertina e nelle pagine interne: i primi due sono completi e contengono la prima parte del racconto (fogli 1-53) e l'inizio della seconda (fogli 53-55), interrotta con una frase che lascia intendere un ulteriore sviluppo della narrazione nel successivo terzo quaderno, rimasto bianco.
More...
This article is an attempt to answer the question: what is the specificity of the real existence, documented facts in a literary context. It examines the role of historical fact in the literature. It is alleged that the phenomenon of historical fact, included in the text, functions as an artistic image, that expanding the possibilities of the writer. That is why there is a need to study the fact with an additional of the image as well as understanding these facts as a means of artistic expression for a particular person in a particular historical period under specific circumstances.
More...
We tend to think that our understanding of the world around us is complete if we arelooking at and listening to what is happening. As a matter of fact, many cultural,intellectual and ideological forces filter and shape it. This world that we have lived in forsome time now is one in which words are punished to have no definite meaning butdiscourses are so powerful, where truth is doomed to lose any universal character buteveryone is entitled to their own opinion regardless of their domain of expertise or simplyexperience (or lack thereof), where people can choose their religion but terrorist attacks orsimply violent conflicts in the name of faith are on the news oftentimes. In such a world, atany level, authority is whoever happens to be in power with almost everyone deridingauthority figures.
More...
На основу сведочанстава садржаних у корпусу извора реторске и граматичке провенијенције осветљава се готово цео семантички спектар термина drama, plasma, dramatikon и plasmatikon као и њиховог латинског еквивалента argumentum, с циљем да се што је поузданије могуће идентификују поетолошка и естетска начела која стоје у позадини главне стилске вежбе у реторском образовању из које ће се развити антички роман, који ће тек у византијском времену добити своју жанровску ознаку drama. На основу резултата добијених дешифровањем семантичког спектра поменутих термина отвара се у свој ширини подручје поетике жанра, а с њим једно од њених кључних питања које се тиче античког схватања ауторске креације, која се за разлику од нашег властитог времена испољава не толико у инвенцији колико у такозваној „креативној” монтажи, којој пресудно обележје даје управо хармонично узглобљавање хетерогене материје, махом поетске провенијенције, у добро темперовану целину у знаку лепоте, склада и симетрије. Испоставиће се не без великог изненађења да је такво схватање креације пресудно везано за Платонову теорију идеја, утолико што се и сам поступак монтаже проводи под идејом водиљом каква је палингенеза, односно поновно рађење већ постојећег песничког концепта у виду оног што се зове plasma (drama) и његов вечни живот у метаморфози, чиме се стварају суштинске претпоставке за креативно рециклирање песничке, и не само песничке, материје током целокупног трајања неке књижевности као, уосталом, и за настанак великог броја класичних дела у њој, уколико само њено постојање, као што је случај с грчком, поприми колосалне, џиновске размере. Овим добицима вишег реда стварају се претпоставке за темељно естетско превредновање целих књижевних епоха и жанрова као, уосталом, и за суштинско разрачунавање с Елиотовим схватањем класичног.
More...
Овај рад представља тумачење недовољно образложеног термина „готика” као ознаке за специфичан књижевни садржај. Готика у књижевности није, како се то понекад тврдило, симптом романтичарског отпора просветитељској слици свијета, већ је, напротив, у питању књижевни израз који уприсутњује бројне идеолошке напетости самог просветитељског пројекта. У раду указујемо како рана просветитељска историографија и потоња готска фикција дијеле бројне реторичке и мотивске сличности, те како се анализа кључних готских мотива и жанровских поступака не може одвојити од различитих политичких, епистемолошких, институционалних и идеолошких становишта европског просветитељства. Готика указује на подручје конфликта између модерности и прошлости, кључног аспекта реторике просветитељства. У питању је жанр који представља својеврсни „негатив” различитих анксиозности просвећене модерности: политичких, идеолошких и епистемолошких.
More...
Алексa Шантић (1868–1924) дао је важан допринос развоју драмске уметности у Мостару: деловао је као глумац, као руководилац драмске секције Српског пјевачког друштва Гусле, као уредник часописа Зора и као драмски писац. Најпознатији његови комади су: Под маглом (1907), Хасанагиница (1910), Анђелија (1911), Немања (1920) и Пред капијама Светог Петра (1921). Препознао је да је српска народна поезија значајaн извор за драмске текстове. Два пута се враћао теми Хасанагинице, но није успео да ово дело заокружи како је намераво; оставио је план како би требало да изгледа коначна верзија лирске драме. Критика није била много блаконаклона према његовим драмским остварењима. Као драмски писац допринео развоју драмске књижевности у Босани и Херцеговини.
More...
У драмском рукопису Александра Поповића песме/сонгови заузимају изузетно значајно место. Њима се исказују синтетички судови, превасходно из корпуса идентитетских ознака појединца и (националног) колектива. Такође, оне су инструмент којим писац успоставља континуитет с националном и европском културном традицијом, која се преиспитује различитим интертекстуалним стратегијама.
More...
Полазиште за истраживање у овом раду је концепт хероја као истовремено социолошког и књижевног конструкта. На примеру драме Ђенерал Милан Недић Синише Ковачевића у овом раду се разматра како су идеолошке и политичке промене у друштву условљавале промену доживљавања и разумевања националних митова и сходно томе њихову обраду у уметничким делима. На примеру историјске личности Милана Недића и његовог књижевног уобличења, овај рад настоји да покаже процес настанка хероја као слојевите структуре, који у себи има карактеристике трагичке кривице, народног издајника и борца за националне интересе, у зависности од историјског и идеолошког тренутка у којем се посматра његова личност и обликује његов драмски лик.
More...
Полазећи од улоге и значаја превода неког књижевног дела за његов даљи живот у циљној култури, у раду се анализирају поступци, стратегије и преводилачке компетенције које, исправно употребљене, омогућују делу да у њој нађе своје место и одомаћи се на такав начин да добије потпуни рецепцијски третман. Ови поступци у раду испитани су на примеру романа Парови (1968) америчког писца Џона Апдајка, који је у преводу Александра Саше Петровића објављен 1977. Поред теоријског оквира рада, проистеклог из теорије превођења, а релевантног за анализу метода и поступака, као и естетско-стилског вредновања, преводилачки поступци и њихов резултат сагледавају се и из угла закључака које је Валтер Бењамин изнео у есеју Преводиочев задатак.
More...
У обимној критичкој грађи о литератури Данила Киша и Владана Деснице показана је њихова сродност поводом многих заједничких тема. Показало се да су заједничке теме два писца типолошки подређене уобличавању једне поетички повлашћене теме – смрти, што пресудно утиче на то да појединачни случајеви смрти око Кишових и Десничиних јунака прерастају у општу студију феномена смрти. У намери да покажемо једну другу врсту сродности јунака прозе целокупног опуса Данила Киша и романа Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице посегнули смо за констукцијом два повезана ентитета именована као „меланхолично биће” и „биће отпора”. У раду ће бити показано на већем броју примера како су јунаци ове литературе, по природи и приповедачком обликовном поступку, меланхолична бића, чиме су уведени у „предворје смрти” и на који начин не успевају да остваре своје увек желеће биће отпора. Да ли су меланхолична бића способна да пруже и у себи призову биће отпора постаће кључно питање. На крају рада феноменолошки ће бити размотрене позиције „артистичке свести” југословенске прозе оличне у делима Данила Киша и саме те прозе наспрам историјског и идеолошког поља деловања оличеног у наступању постмодернизма.
More...
Сатирични текстови Петра Пајића у контексту српске савремене сатире још увек су недовољно истражени. У раду полазимо од хипотезе да пајићевску сатиру одликује индивидуализација и субјективност која је присутна у досетки, шеретлуку, лукавству, препредености и погађа у центар ствари, па се као таква упечатљиво намеће читаоцу. Рад има за циљ да аналитичко-синтетичком методом размотри структуру сатиричних текстова Дневник нашег савременика. Закључено је да су они: 1. продукт бриге за егзистенцију и проблеме садашњег друштва, 2. критички, информативни, социјални, двосмислени, релаксирајући, 3. са троструком естетском валоризацијом (јунак, аутор, читалац).
More...
У раду се тумачи међусобна повезаност поступака обликовања лирског субјекта и das Unheimliche/uncanny искуства у поезији Милутина Петровића и Новице Тадића, публикованој током 70-их година 20. века. Најпре се указује на теоријске основе приступа феноменима лирског субјекта и uncanny, уз реферирање на Фројдову и Де Манову мисао. У наставку, у оквиру генезе Петровићеве песничке праксе, анализира се конститутивна важност das Unheimliche искуства за исказну инстанцу збирке Промена, било да је реч о динамици смене двојничких персона, или о облицима иреверзибилно расцепљене свести. Затим се тумаче варијације моделовања uncanny искуства у раним збиркама Новице Тадића, чије је рефлексе могуће препознати превасходно у особеној конфигурацији лирског субјекта који Другог/свет види као отуђене и као „изворе” језе. Упућује се и на то да у случају поезије оба аутора, сам рецепијентски процес може добити uncanny квалитет. Тумачена веза лирске субјективности и das Unheimliche феномена представља дистинктивну одлику поетика Петровића и Тадића, превасходно у контексту стваралаштва 70-их година, када долази до епохално релевантног „сусрета” високомодернистичких и неоавангардних стваралачких концепата.
More...
Анализирајући у раду првенствено изворе oд I до III певања стихованог романа Роданта и Досикле Теодора Продрома, аутор настоји да укаже на огроман уплив Еурипидових драма на настанак мотивâ, општих места и стилских фигура у овом роману, као и да нагласи у којој мери су се те трагедиографске компоненте уклопиле у логичку структуру друкчијег књижевног рода, с једне стране, а колико оне, с друге стране, представљају за романописца баласт и чисто „учени” украс којим се постиже искључиво патетичност.
More...
S obzirom na činjenicu da posljednjih nekoliko mjeseci svijet u kojem živimo funkcionira na bitno drugačiji način nego što je to bilo prije nastanka, ali još važnije, prije proglašenja pandemije korona virusa, važno je uočiti da se taj način prvenstveno ogleda u nesagledivoj količini informacija i slika kojima neprekidno bivamo zatrpani putem televizije i društvenih mreža. I ma koliko si pojedinačno uobražavali da znamo razlučiti “istinu” od senzacionalizma ili od različitih teorija zavjere, također je činjenica da se bez opipljivosti i neposrednosti iskustva kojima je obilovao ustaljeni način života svi na momente osjetimo kao likovi u romanu Bijeli šum Dona DeLilla iz 1985. godine: ne znamo čemu da vjerujemo i shodno tome ne znamo kako da percipiramo stvarnost. Stoga ne bi bilo loše prisjetiti se ovog romana koji u postmodernoj američkoj književnosti već desetljećima uživa status kultnog, i pozabaviti se pitanjem kako se nositi sa svakodnevnicom u kojoj se susrećemo s nemogućnošću spoznaje čak i vlastite, dosljedne “istine”. Uz ovo izrazito postmodernističko pitanje, ovaj roman sadrži i druge teme koje su se našle u fokusu razmišljanja (i prakse) u proteklom periodu, poput konzumerističke kulture, prilike za relativizaciju fašizma, te paničnog straha od smrti.
More...
Ne bi se to smjelo nazvati slučajnošću: ako su, kako je to Heidegger formulisao, poezija i filozofija “dvije naspramne planine na kojima se govori o istoj stvari”, iz toga nužno proizilazi ubijeđenost (a ne pretpostavka) da je njihova gotovo erotska solidarnost u istoj nakani jedini način da se nepotkupljivoj politici teksta priđe s obje strane. Istina, to u prvi mah, čini se, nema nikakve veze sa čitaocem, sa njegovom potrebom da stvaraoca ne legitimiše nego da ga vjerno i bezumno voli, ali ima sa djelom u čijem su stvaranju obje pomenute planine učestvovale; neka se jedno takvo nazove logos, posljednji oblik, sa kog su otpali suvišni djelovi, koje je prvobitno predočeno kao čisto, kao savršeno, iako nikad nije bilo tako – ono je to postalo u trenutku kada je autor, makar i u šali, izgovorio: “Ovo je moja posljednja knjiga.” Goranovićev stih je, dakle, otjelovljenje logosa – više od dorečenog, više od izuzetnog. Više od poezije.
More...
The general view of the novel is that it reflects many aspects of life in a fictional way. While the plot reflects human actions and behaviors within the boundaries of probability, individuals are constructed from within the society, sometimes as ordinary, sometimes as marginal types, or as individuals who can represent a class or community. The use of time and space is brought to the forefront in terms of reality and credibility, and presented in parallel with the people and the plot. On the other hand, it is necessary to see that the novel has entered a new form and become a part of social transformation depending on changing social, cultural, political, economic values and perceptions. When evaluated from this point of view, it is revealed that the postmodern novel, which has left its mark on the present day, is produced with two-dimensional features. The first is that it uses all of the artistic fiction heritage, and the other is an effort to ensure the destruction of all past traditions. In addition to technical features of previous literary genres, potmodern novel makes use of their content. It uses not only the novel genre but it also exploits all the materials such as ideas, images, narratives, language and style developed by previous literary works which range from legends to tales, poetry, theatre, puppet shows and even travel writing. This comprehensive blending of genres is accomplished in line with the homogenous, globalised, consumerist structure of today’s world, designed by the new political and cultural policies. The material exploited by the novelists is limitless, and the way they construct their fiction is not restricted by any rules, principles or the dictations of any movement. In this article, postmodern novel is comparatively discussed with previous novel styles in terms of time, setting, characters and plot with a view to language, style, reality, reader and author.
More...
Csehy Zoltán–Polgár Anikó: Gyakorlati magyar verstan. Pozsony/Bratislava, Comenius Egyetem/Univerzita Komenského, 2018, 348 p.
More...