Cookies help us deliver our services. By using our services, you agree to our use of cookies. Learn more.
HELSINŠKE SVESKE №19: Between Principles and Practices - The Position of "Small" and "Major" Minorities in Serbia. Cover Image

HELSINŠKE SVESKE №19: Između načela i prakse - položaj "malih" i "velikih" manjina u Srbiji.
HELSINŠKE SVESKE №19: Between Principles and Practices - The Position of "Small" and "Major" Minorities in Serbia.

Contributor(s): Latinka Perović (Editor), Seška Stanojlović (Editor), Sonja Biserko (Editor), Pavel Domonji (Editor)
Subject(s): Politics / Political Sciences, Politics, Social Sciences, Education, Law, Constitution, Jurisprudence, International Law, Human Rights and Humanitarian Law, Sociology, Theology and Religion, Demography and human biology, Nationalism Studies, Inter-Ethnic Relations, Ethnic Minorities Studies, Sociology of Religion
Published by: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
Keywords: Serbia; principles; practices; ethnic minorities; language; education; rights and freedoms; law; assimilation; council of europe; religion; media;

Series: Helsinške Sveske

  • Print-ISBN-10: 86-7208-085-8
  • Page Count: 173
  • Publication Year: 2004
  • Language: Serbian
"MALE" MANJINE

"MALE" MANJINE
("SMALL" MINORITIES)

  • Author(s):Author Not Specified
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Human Rights and Humanitarian Law, Evaluation research, Demography and human biology, Inter-Ethnic Relations, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:11-42
  • No. of Pages:32
  • Keywords:Serbia; ethnic minorities; principles; practices; demography; Germans; Ashkali; Ukranians; Macedonians; Czech; Jewry; language; education;
  • Summary/Abstract:Prerastanje nacionalizma u vladajuću ideologiju neizbežno je zaoštrilo problem manjina. Na etnički izmešanim teritorijama primena načela "jedna nacija jedna država" nije bila moguća bez nasilja nad pripadnicima manjina. Doduše, nasilje nije bilo jednako upereno prema svim manjinama – neke manjine su stavljane u "izlog" i služile su, pre svega, u legitimacijske svrhe režima, dok je protiv drugih mobilisana javnost, a primeri nasilja nad njima tolerisani. Smenom Miloševićevog režima nestalo je straha da će manjine biti ponovo podvrgnute represiji. Budući da su i same u velikoj meri doprinele krahu starog režima, manjine su od nove vlasti očekivale da, u skladu sa deklarisanim ciljevima – integracije zemlje u međunarodnu zajednicu i izgradnje društva gde manjine neće biti tretirane kao javni neprijatelji – stvori novi institucionalni poredak u kome bi na lakši i efikasniji način ostvarivale svoja prava i unapređivale svoje interese. Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, usvojen od strane Savezne skupštine krajem februara 2002. godine, tim zahtevima izlazi ususret, pre svega tako što inovira institucionalni poredak. Najvažnija institucija, Nacionalni saveti, pobudili su veliko interesovanje manjina, jer se preko njih ostvaruje manjinska samouprava u oblastima važnim za očuvanje nacionalnog identiteta manjina – obrazovanju, kulturi, informisanju i službenoj upotrebi jezika. Osim ove, Zakon predviđa stvaranje još dve institucije – Saveznog saveta za nacionalne manjine i Saveznog fonda za nacionalne manjine. Cilj osnivanja prve institucije je očuvanje, unapređenje i zaštira posebnosti manjina i njihovih prava, a druge podsticanje kulturnog, društvenog i opšteg razvoja nacionalnih manjina. Spomenuti zakon je, kao što je poznato, naišao na pohvalne ocene predstavnika međunarodne zajednice, kao i predstavnika manjina koji su učestvovali u njegovoj izradi. No, na račun ovoga zakona izrečene su i vrlo oštre kritike. Interesantno je da u kritikama i razgovorima o spomenutom zakonu nije posebno tematiziran položaj "malih" manjina. Po mišljenju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Zakon o manjinama više odgovara Bošnjacima i Mađarima, nego Česima ili Nemcima, dakle uticajnijim i velikim, nego malobrojnim manjinama, iako bi bilo posve logično da on više izlazi ususret manjinama koje su, upravo zbog malobrojnosti i oskudnih kapaciteta, daleko više podložne asimilaciji od manjina koje imaju snažnu elitu, izgrađenu infrastrukturu, organizacije, medije i političke partije. Uveren da od brojnosti neke manjine ne zavise i njena prava, Helsinški odbor je pažnju posvetio upravo "malim" manjinama, podrazumevajući pri tome Jevreje, Čehe, Ukrajince, Nemce, Aškalije i Makedonce. U Vojvodini, kao izrazito etnički i kulturno heterogenoj sredini, postoje i manjine koje su malobrojnije od spomenutih. Prema rezultatima prošlogodišnjeg popisa, u Vojvodini je, na primer, registrovan 101 pripadnik vlaške zajednice. No, za razliku od Vlaha ili, pak, Bošnjaka (na popisu je 417 građana deklarisalo svoju pripadnost bošnjačkoj zajednici), pripadnici manjina kojima se bavilo ovo istraživanje čine napore da očuvaju svoj identitet. Osim toga, većina pripadnika ovih manjina živi skoncentrisana upravo u Vojvodini, što se za Vlahe ili Bošnjake ne može reći, jer prvi u najvećem broju žive u istočnoj Srbiji, a drugi u Sandžaku. Izuzetak su Makedonci. Više pripadnika ove manjine živi u centralnoj Srbiji, nego u Vojvodini. Makedonci su interesantni zbog još jednog razloga. Oni su (11.785) najbrojnija od svih gore pomenutih manjina. Zapravo, makedonska zajednica u Vojvodini broji više pripadnika nego sve spomenute manjine zajedno (10.498). Njih smo uvrstili zato što je proces asmilacije pripadnika ove zajednice najdalje odmakao. Recimo, kada je reč o ostvarivanju nekih kolektivnih prava, kao što je pravo na informisanje, Makedonci se nalaze u najnezavidnijoj situaciji, jer nemaju čak ni interna glasila kakvi su, na primer, bilteni. Tek u poslednjih nekoliko godina oni čine stanovite napore da očuvaju svoju nacionalnu posebnost. Jedan od ciljeva ovog projekta je bio upravo to da skrene pažnju javnosti na položaj i probleme sa kojima su suočene "male" manjine, da o nekima od tih problema organizuje javnu debatu i, napokon, naznači određena rešenja. U tom pogledu razgovori sa pripadnicima "malih" manjina pokazali su se kao veoma dragoceni u identifikovanju problema, a rasprave na Helsinškom forumu kao značajne i korisne u sugerisanju određenih preporuka i rešenja. Projekat "Male manjine" elaboriran je u vidu Monitoring missions, Helsinškog foruma i tribina.
GOVOR MRŽNJE I MANJINE

GOVOR MRŽNJE I MANJINE
(HATE SPEECH AND MINORITIES)

  • Author(s):Ratko Božović
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Nationalism Studies, Inter-Ethnic Relations, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:45-47
  • No. of Pages:3
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; hate speech;
  • Summary/Abstract:Od mržnje put vodi do nasilja, i to do svih vrsta nasilja, pa otuda i do verbalnog nasilja. Mržnja kao apsurdna strast, ali i kao temelj posrnulog postojanja, gotovo je nepopravljiva antropološka greška. Kao poremećaj mentalne ravnoteže i kao vrsta afektivne pomerenosti, ona ponajviše proizvodi defekt osećajnosti i egzistencijalnu destrukciju.
ŽENE IZ MANJINSKIH NACIONALNIH GRUPA I GOVOR MRŽNJE

ŽENE IZ MANJINSKIH NACIONALNIH GRUPA I GOVOR MRŽNJE
(WOMEN FROM MINORITY ETHNIC GROUPS AND HATE SPEECH)

  • Author(s):Svenka Savić
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Gender Studies, Nationalism Studies, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:48-52
  • No. of Pages:5
  • Keywords:Serbia; ethnic minorities; principles; practices; hate speech; women;
  • Summary/Abstract:Termin govor mržnje obuhvata nazive za verbalno izražavanje mržnje, šovinizma, ksenofobije, rasizma i drugih negativnih kolektivnih osećanja (R. Bugarski, 2002). Ovakav govor podrazumeva polarizaciju na MI (dobri, čisti) (Meri Daglas, 1993), progesnivni, miroljubivi, ugroženi) i ONI (zli, nazadni, spletkaroši, agesivnim, izvor patnji). Podela na "nas" dobre i "njih" loše, u osnovi je izraz patrijarhalnog načina razmišljanja o odnosu snage i moći. Podela na moćne i nemoćne u društvu postoji od njegovog nastanka, pa inventar reči kojima se obeležava jedna, ili druga strana, varira od jezika do jezika, od jednog društvenog perioda do drugog. Ono što je važno jeste da ovakva podvojenost postoji već 20 vekova, pa govor mržnje, koji joj je imanentan, nije specifičnost našeg našeg jezika, našeg podneblja, nego civilizacije u celini.
SUDBINA JEZIKA U POLITIČKOM DRUŠTVU

SUDBINA JEZIKA U POLITIČKOM DRUŠTVU
(FATE OF LANGUAGE IN POLITICAL SOCIETY)

  • Author(s):Đuro Šušnjić
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Language and Literature Studies, Culture and social structure , Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:53-55
  • No. of Pages:3
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; language; political society;
  • Summary/Abstract:Jezik može biti u službi istine i u službi laži, pa se njime i jedna i druga mogu podjednako uspešno izraziti i preneti. "Iz istih usta izlazi blagoslov i kletva" (Jakovljeva 2,3-7-9). Danas je jezik u funkciji moći vladanja, pa Noam Čomski, pišući O jeziku i odgovornosti veli: "Postoji standardna šala da je jezik dijalekt sa armijom i mornaricom. To nisu lingvističke ideje". Reči se ovde vrednuju sa stanovišta njihove moći, a ne sa stanovišta njihove istine: reči su oružje! Jezik je bojno polje borbe za moć i vlast. Jezik je postao politički jezik i tako prekinuo vezu sa istinom. Istina je ono što ne piše u novinama, ono što se ne čuje na radiju, ono što se ne prikazuje na televiziji. "Nije budala onaj ko ne zna da čita, nego onaj ko misli da je ono što čita istina" (Ivo Andrić).
ASIMILACIJA – NEKOLIKO NAPOMENA

ASIMILACIJA – NEKOLIKO NAPOMENA
(ASSIMILATION - FEW REMARKS)

  • Author(s):Pavel Domonji
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Culture and social structure , Inter-Ethnic Relations, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:56-59
  • No. of Pages:4
  • Keywords:Serbia; Principles; practices; ethnic minorities; assimilation; remarks;
  • Summary/Abstract:Problem asimilacije je jedan od onih problema za koje se, po pravilu, ističe da su važni, ali da, na žalost, nisu dovoljno elaborirani. Ako bi nam neko postavio pitanje: Čime se može objasniti odsustvo sistematskog bavljenja ovim problemom? – šta bismo mogli navesti kao odgovor? Neodgovornost društvene misli? Neosetljivost većine ili, pak, nemoć manjina da ovaj problem učine predmetom javne pažnje? Možda snažno ideološko uverenje da je u onoj Jugoslaviji nacionalno pitanje bilo apsolvirano? Ili, na primer, činjenicu da je, zbog uspona etnošovinizma tokom Miloševićeve vladavine, pitanje elementarnog opstanka potisnulo sva druga pitanja, pa i ono koje se tiče asimilacije?
OD ASIMILACIJE DO ETNIČKOG ČIŠĆENJA

OD ASIMILACIJE DO ETNIČKOG ČIŠĆENJA
(FROM ASSIMILATION TO ETHNIC CLEANSING)

  • Author(s):Tomislav Žigmanov
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Culture and social structure , Nationalism Studies, Inter-Ethnic Relations, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:60-68
  • No. of Pages:9
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; assimilation; ethnic cleansing;
  • Summary/Abstract:"Asimilacija je proces kojim organizam iskorištava hranljive sastojke i pretvara ih u živo tkivo". Ovo je tek jedna od nekoliko odredbi fenomena o kojemu treba nešto reći, i to je značenje koji pojam asimilacija ima u biologijskoj znanosti. No, mi nećemo navoditi ostale odredbe, niti će naše tematizirnje biti usmjereno k daljnjoj analizi gore navedenog procesa. Pa ipak, naveli smo ovo odre đenje kako bismo već na početku istaknuli činjenicu da je o asimilaciji teško govoriti iz nekoliko razloga. Pri tomu, naravno, ne mislimo da je to samo zbog toga što sam pojam asimilacija ima različita značenja, te stoga što se on koristi u različitim znanostima. To je najlakše rješivo...
DEMOGRAFSKI ASPEKTI PROCESA ASIMILACIJE U VOJVODINI

DEMOGRAFSKI ASPEKTI PROCESA ASIMILACIJE U VOJVODINI
(DEMOGRAPHIC ASPECTS OF THE ASSIMILATION PROCESS IN VOJVODINA)

  • Author(s):Saša Kicošev
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Geography, Regional studies, Culture and social structure , Demography and human biology, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:69-75
  • No. of Pages:7
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; demography; assimilation; Vojvodina;
  • Summary/Abstract:Proces etničke asimilacije (lat. izjednačavanje, stapanje) karakterišu uzajamni kulturni, verski i jezički odnosi susednih naroda, u kojima jedan ili više naroda ili etničkih grupa počinje da postepeno gubi svoja nacionalna, jezička i kulturna obeležja, usvajajući ista od nekog drugog naroda. Po usvajanju etničkih i drugih osobina, ta lica prestaju da smatraju sebe pripadnicima ranijeg naroda ili etničke grupe. Takvih primera u svetu imamo mnogo. Smatra se da danas na zemlji ima oko 3.000 naroda i etničkih grupa, dok je broj nestalih (izčezlih) naroda tokom ljudske istorije nekoliko puta veći. Proces njihovog nestajanja prvenstveno karakteriše asimilacija, a daleko manje genocid, ili neki drugi oblici fizičkog uništavanja, epidemija, ekonomskih ili prirodnih katastrofa.
ASIMILACIJA I NACIONALNE MANJINE

ASIMILACIJA I NACIONALNE MANJINE
(ASSIMILATION AND NATIONAL MINORITIES)

  • Author(s):Janos Orosz
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Culture and social structure , Inter-Ethnic Relations, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:76-80
  • No. of Pages:5
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; assimilation;
  • Summary/Abstract:Za sveobuhvatnu analizu i stručno tumačenje pojma asimilacije više je pozvan neki sociolog, pa ću ja taj aspekt ovog složenog fenomena dotaći samo u meri u kojoj mi to pravničko obrazovanje i posao kojim se bavim dozvoljavaju. Asimilacija je društveni i sociopsihološki proces u kojem jedna nacionalna ili etnička zajednica "guta" pripadnike druge zajednice. Izdvajanjem tu đih uzora ponašanja grupe različitog porekla, dolazeći u dodir prihvataju jedne od drugih shvatanja, navike, jezik i kulturu uopšte. Prihvatanjem novih, tradicionalne norme ponašanja se postepeno rastvaraju i na kraju gase. Taj proces je star koliko i etnička diferencijacija ljudi. Na početku dolazi do jezičko-kulturnog približavanja, zatim jednačenja, a konačno i do izjednačavanja dveju ili više grupa koje žive zajedno, a koje su pre toga imale jezičke i kulturne razlike. Pod uticajem brojčano jače, politički i ekonomski snažnije grupe i spoljnih faktora pripadnici slabije grupe zamenjuju svoj jezik i kulturu i utapaju se u dominantnu grupu. Asimilacija je neizbežna, zakonita pojava i obično zahvata više generacija. U izuzetnim slučajevima, taj proces može da se odigra i brže i da se okonča tokom životnog veka i samo jednog pokolenja. U optimalnim uslovima, u kojima je asimilacija svesno usporavana, ili bar nije podsticana od strane vlasti, zamisliva je koegzistencija različitih jezika i kultura na istom prostoru, ali u velikoj većini slučajeva – čak i bez uticaja političkih ili privrednih faktora – masovnija grupa, koja je u povoljnijem geografskom, privrednom, socijalnom položaju raspolaže sa ofanzivnijom kulturom i jačom intelektualnom zale đinom, dolazi do prevlasti i vrši intenzivan asimilatorni uticaj na slabiju zajednicu.
MANJINE I SAVET EVROPE

MANJINE I SAVET EVROPE
(MINORITIES AND THE COUNCIL OF EUROPE)

  • Author(s):Aleksandra Vujić
  • Language:Serbian
  • Subject(s):International Law, International relations/trade, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:81-89
  • No. of Pages:9
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; council of europe;
  • Summary/Abstract:Poslednju deceniju XX veka karakterišu krupne političke promene u Evropi: pad Berlinskog zida, raspad bivše Jugoslavije, SSSR, Čehoslovačke, te stvaranja novih država u istočnoj Evropi i na teritoriji Sovjetskog Saveza, zbog kojih, prema pojedinim procenama, oko 60 miliona ljudi preko noći biva pretvoreno u "etničke manjine" (Devetak), a prema FUEN (Federal union of European Nationalities), čak 100 miliona. Otvoreno demonstriranje netolerancije i predrasuda prema pojedinim manjinama, naročito prema Romima, od strane pojedinih vlada i ksenofobični ispadi desničarskih političkih partija u nekim delovima Zapadne Evrope dovode do razmišljanja o donošenju pravnog međunarodnog akta namenjenog rešavanju nacionalnih pitanja u Evropi. Načela za sprovođenje i zaštitu prava manjinskih naroda i manjina formulisana su u okviru Evropske unije u obliku predloga za Okvirnu konvenciju za zaštitu prava nacionalnih manjina, koji je izradila Evropska komisija za pravo i demokratiju, u okviru Saveta Evrope 1990. godine. Ovaj, nekoliko puta dopunjavan predlog polazio je od svih do tada prihvaćenih načela sadržanih u međunarodnim dokumentima UN i evropskih organizacija koje se odnose na ljudska prava i slobode, i na prava manjinskih naroda i manjina: završnom Dokumentu Konferencije u Kopenhagenu o ljudskoj dimenziji (1990), Deklaraciji UN o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manjina (1992), odluke donete na Bečkom samitu šefova država i vlada (1993) i završnom dokumentu Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS). Nakon što je upućen apel Komitetu ministara da izradi Okvirnu konvenciju, oformljen je specijalni Komitet za zaštitu manjina, koji je počeo sa radom početkom 1994. Prva verzija Okvirne konvencije podneta je Komitetu ministara nakon 9 meseci, usvojena je novembra 1994, a januara 1995. otvorena za potpisivanje. Na snagu je stupila 1998. godine. U periodu od 5 godina, od ukupno 44 članica Saveta Evrope, Okvirnu konvenciju su ratifikovale 34 zemlje.
ŠTA MANJINE MOGU OČEKIVATI OD ULASKA SRBIJE I CRNE GORE U SAVET EVROPE

ŠTA MANJINE MOGU OČEKIVATI OD ULASKA SRBIJE I CRNE GORE U SAVET EVROPE
(WHAT CAN MINORITIES EXPECT FROM SERBIA AND MONTENEGRO ENTERING THE COUNCIL OF EUROPE)

  • Author(s):Goran Bašić
  • Language:Serbian
  • Subject(s):International Law, International relations/trade, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:90-98
  • No. of Pages:9
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; Montenegro; council of europe;
  • Summary/Abstract:U Evropi su tokom poslednje decenije unapre đeni oblici zaštite prava nacionalnih manjina. Neki autori zaključuju da je razvijeno partikularno evropsko pravo posvećeno zaštiti manjina. Na razvoj političke i pravne svesti o značaju unapre đenja položaja manjina presudan uticaj su imale evropske me đunarodne institucije – Savet Evrope (SE) i Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS). Pod okriljem ovih organizacija usvojeni su dokumenti koji predstavljaju Magna cartu zaštite manjina u Evropi. Sa ovim procesom Savet Evrope počeo je još 1950. godine usvajanjem Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a nastavljen je donošenjem Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima (1992) i, tri godine nakon toga, otvaranjem za potpis i ratifikaciju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina, do sada jedinog multilateralnog instrumenta zaštite prava nacionalnih manjina u Evropi
POGLED IZ VOJVOĐANSKOG UGLA

POGLED IZ VOJVOĐANSKOG UGLA
(THE VIEW FROM VOJVODINA PERSPECTIVE)

  • Author(s):Duško Radosavljević
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Geography, Regional studies, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:99-101
  • No. of Pages:3
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; Vojvodina;
  • Summary/Abstract:Gledajući iz ugla vojvo đanske vlade, prijem Državne zajednice Srbija i Crna Gora u Savet Evrope, ne predstavlja toliki izazov za organe AP Vojvodine i organe lokalne samouprave u njoj, koliko će to biti slučaj sa ostalim delovima Republike Srbije, i to zbog nekoliko razloga: 1. Izvršno veće i Skupština AP Vojvodine su u protekle tri godine ovu kompleksnu problematiku počeli rešavati organizovano i institucionalizovano, preko Pokrajinskog sekretarijata za upravu, propise i nacionalne manjine, putem aktivnosti Komisije za me đunacionalna pitanja, verske zajednice i crkve u okviru Izvršnog veća, te Komisije za me đunacionalne odnose Skupštine APV, kao i ostalih skupštinskih odbora; Na osnovu Zakona o utvr đivanju odre đenih nadležnosti autonomne pokrajine (tzv. Omnibus zakon)1, član 7, predvi đeno je da AP Vojvodina "obezbe đuje sredstva za rad, odnosno programe drugih ustanova i organizacija kada se njima doprinosi razvoju kulture i umetnosti u Autonomnoj pokrajini ili obezbe đuje razvoj kulture pripadnika nacionalnih manjina". Ova obaveza je ispunjena tokom poslednje dve godine, kada su i obezbe đena značajna budžetska sredstva za ovu namenu. 2. Skupština AP Vojvodine je, na predlog Izvršnog veća 2, donela više odluka kojima se bitno menjanju standardi u ovoj oblasti, kao što su odluke o službenoj upotrebi jezika i pisma, dvojezičnim obrascima, odluke o finansiranju informativnih glasila na jezicima nacionalnih zajednica, kao i odluku o pokretanju lista "Hrvatska riječ". Skupština AP Vojvodine je osnovala i tri nove srednje škole na ma đarskom jeziku (školu za matematičke talente i srednju medicinsku školu u Senti, odnosno filološku gimnaziju u Subotici).
IZMEĐU VJERSKE SLOBODE I NESLOBODE

IZMEĐU VJERSKE SLOBODE I NESLOBODE
(BETWEEN RELIGIOUS FREEDOM AND NON-FREEDOM)

  • Author(s):Milenko A. Perović
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Human Rights and Humanitarian Law, Theology and Religion, Ethnic Minorities Studies, Sociology of Religion
  • Page Range:102-104
  • No. of Pages:3
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; religion; rights and freedoms;
  • Summary/Abstract:Odlaskom SR Jugoslavije u istoriju, na pola puta je prekinut proces donošenja saveznog zakona o vjerskoj slobodi. Me đutim, tim prekidom nije nestao onaj "duh zakona" koji se bio opredmetio u pokušajima legislativnog opredmećenja jednog shvatanja moderne ideje o vjerskim slobodama u našem današnjem društvu. Ne treba sumnjati da će on prije ili kasnije, kao retuširana ili "dora đena" verzija pomenutog Prijedloga zakona, ponovo uskrsnuti u srbijanskom parlamentu. Zbog toga moguća analitička i kritička pažnja, koju još uvijek izaziva taj prijedlog, nije arhivistički orijentisana, nego se nužno mora usmjeriti na razumijevanje onoga "duha" koji pod krinkom brige o vjerskim slobodama, najavljuje neslobodne i diskriminatorne oblike rješavanja toga važnog elementa pitanja o ljudskim slobodama. U osnovnim tačkama pokušaćemo rasvijetliti temeljnu spornost Prijedloga zakona o vjerskoj slobodi.
TEZE ZA RASPRAVU

TEZE ZA RASPRAVU
(THESIS FOR DISCUSSION)

  • Author(s):Stanko Pihler
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Human Rights and Humanitarian Law, Theology and Religion, Ethnic Minorities Studies, Sociology of Religion
  • Page Range:105-108
  • No. of Pages:4
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; thesis; discussion; religion; rights and freedoms;
  • Summary/Abstract:1. Pitanje verskih sloboda i prava na veroispovest ulazi u širi kontekst ljudskih prava i sloboda, kako sa stanovišta unutrašnjeg, tako i me đunarodnog prava u ljudskim pravima. Reč je o obliku prava na slobodu ljudskog duha, prava na duh, duhovni život čovekov, koji mora biti potpuno autonoman. Ako je bit čovekova njegovo dostojanstvo, a dostojanstvo njegovo (po Kantu) proizilazi iz čovekove autonomnosti, tada se načelno mora priznati, garantovati i zaštiti puna čovekova subjektivnost i individualitet u najiracionalnijem delu njegova bivstva – prostoru vere, verskog ube đenja, kao odnosa čovekovog prema transcedentnom. Ako se tu pokušava "nametnuti" neka obaveza, ili neki "ispravan" stav, tada se otvara najširi i najrigidniji prostor terora nad ljudskim bićem.
ZAKON O ZAKONU

ZAKON O ZAKONU
(THE LAW ON LAW)

  • Author(s):Mirko Đorđević
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Law, Constitution, Jurisprudence, Human Rights and Humanitarian Law, Theology and Religion, Ethnic Minorities Studies, Sociology of Religion
  • Page Range:109-110
  • No. of Pages:2
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; law;
  • Summary/Abstract:Svaki razgovor o nekom zakonu o verskoj slobodi – pa i o ovom Zakonu o verskoj slobodi – osu đen je na neka ponavljanja, jer su zakoni takve vrste tipski i jedva da se u nekom nacrtu može sresti nešto novo. Upore đen sa sličnim ruskim zakonom – B. N. Jeljcin je otišao sa vlasti, a nije ga potpisao – i ovaj ne donosi novinu. To se odnosi i na nedostatke i na ono što je u njemu pozitivno. Svi akti pomenute vrste podrazumevaju preciziranja nekih osnovnih pojmova i polazišta. Ovaj ima 25 članova, ali višestruko više teksta u preambuli i dodatnim objašnjenjima. Blago rečeno, sva su pitanja otvorena. Najpre, vera samu sebe definiše kao "zakon" i ona to i jeste u sferi – u ličnom životu vernika – koja je njena legitimna sfera. To se provlači kroz biblijski korpus, a i u kolokvijalnoj jezičkoj upotrebi reči vera i zakon su sinonimi sve do danas – posebno kod nas gde se etnički i nacionalni identitet i ne traži izvan takve konotacije. No, i država je po definiciji zakon i red. Sfere se, me đutim, razlikuju, jer se u jednom slučaju radi o etičkom zakonu – bar bi tako trebalo da bude – i ti se domeni vekovima presecaju. Sve postaje komplikovanije ako se podsetimo na sferu ličnog i sferu kolektiviteta, pri čemu je vera – kako bi trebalo biti – lična stvar i lični stav, a život u državi je nešto drugo.
VERSKI MEDIJI

VERSKI MEDIJI
(RELIGIOUS MEDIA)

  • Author(s):Dubravka Valić Nedeljković
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Media studies, Communication studies, Theology and Religion, Ethnic Minorities Studies, Sociology of Religion
  • Page Range:111-114
  • No. of Pages:4
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; religion; media;
  • Summary/Abstract:Verski mediji na našim prostorima postoje već decenijama i to kako na većinskom, tako i na jezicima nacionalnih manjina. Oni uglavnom odslikavaju stanje u okruženju kada je reč o verskim zajednicama. Istovremeno, o čemu se re đe govori, vernici pripadnici većinske i manjinskih zajednica verske obrede drže na maternjem jeziku, pa tako i verske publikacije izdaju na tom jeziku (u Vojvodini na srpskom, hrvatskom, ma đarskom, slovačkom, rusinskom). Ovde je reč o poštovanju, u najširem smislu, tri prava: prava na "slobodu veroispovesti i slobodu javnog okupljanja radi verskih ciljeva"; zatim, prava na slobodu izražavanja koje podrazumeva da se, bez obzira na granice, traže, primaju, koriste i šire informacije i ideje bilo kojim sredstvima, pa tako i mas-medijima i, na kraju, prava na informisanje na maternjem jeziku. U Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, (donesen u februaru 2002, a stupio na snagu 7. marta 2002. na teritoriji SCG), član 17. precizira da nacionalne manjine imaju pravo da budu informisane na svom jeziku.
HAŠKE PROPORUKE O PRAVU NACIONALNIH MANJINA NA OBRAZOVANJE I OBJAŠNJENJA

HAŠKE PROPORUKE O PRAVU NACIONALNIH MANJINA NA OBRAZOVANJE I OBJAŠNJENJA
(HAGUE PROPOSED RECOMMENDATIONS ON NATIONAL MINORITIES CONCERNING EDUCATION AND CLARIFICATION)

  • Author(s):Author Not Specified
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Education, Law, Constitution, Jurisprudence, International Law, Human Rights and Humanitarian Law, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:117-129
  • No. of Pages:13
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; Hague; recommendations; education; clarification;
  • Summary/Abstract:U svojim Helsinškim odlukama iz jula 1992. godine, Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS) ustanovila je Visokog komesara za nacionalne manjine, kao "instrument za sprečavanje sukoba u najranijoj mogućoj fazi". Ovaj mandat je u velikoj meri nastao kao odgovor na situaciju u bivšoj Jugoslaviji za koju su mnogi strahovali da bi se mogla ponoviti drugde u Evropi, naročito u državama u procesu tranzicije ka demokratiji i koja je mogla da potkopa obećanja o miru i prosperitetu nagoveštena u Pariskoj povelji za novu Evropu koju su usvojili šefovi država i vlada u novembru 1990. godine. Gospodin Maks van der Štul (Max van der Stoel) preuzeo je dužnost prvog Visokog komesara za nacionalne manjine OEBS (VKNM) 1. januara 1993. godine. Na osnovu svog značajnog iskustva bivšeg člana Parlamenta, ministra spoljnih poslova Holandije, stalnog predstavnika u Ujedinjenim nacijama i dugogodišnjeg zagovornika ljudskih prava, gospodin Van der Štul je pažnju usmerio na brojne sporove izme đu manjina i centralnih vlasti u Evropi koji su, po njegovom mišljenju, mogli da prerastu u ozbiljnije sukobe. Radeći nenametljivo, diplomatskim sredstvima, VKNM je razvio svoju aktivnost u sledećim zemljama: Albaniji, Estoniji, Hrvatskoj, Kazahstanu, Kirgiziji, Latviji, Ma đarskoj, Bivšoj Jugoslavenskoj Republici Makedoniji, Rumuniji, Slovačkoj i Ukrajini. Njegovo delovanje je bilo prevashodno usredsre đeno na situacije vezane za pripadnike nacionalnih/etničkih grupa koje čine većinsko stanovništvo u jednoj a manjinsko stanovništvo u drugoj državi i na taj način uključuju interese vlasti svake od tih država, predstavljajući mogući izvor me đudržavnih napetosti, pa čak i sukoba. Zapravo, takve napetosti predodredile su veći deo evropske istorije. Baveći se suštinom napetosti vezanih za nacionalne manjine, VKNM pristupa tim pitanjima kao nezavistan, objektivan i kooperativan činilac. Mada delatnost VKNM ne predstavlja nadzorni mehanizam, on koristi me đunarodne standarde koje su prihvatile sve države kao osnovni okvir analize i kao temelj svojih pojedinačnih preporuka. S tim u vezi važno je podsetiti se obaveza koje su prihvatile sve države učesnice OEBS, a posebno Dokumenta iz Kopenhagena usvojenog na Konferenciji ljudske dimenzije OEBS 1990. godine koji, u delu IV razra đuje detaljne obaveze vezane za nacionalne manjine. Tako đe je važno spomenuti da su zemlje učesnice OEBS dužne da poštuju obaveze Ujedinjenih nacija koje se odnose na ljudska prava, uključujući i prava manjina, kao i da većinu država učesnica OEBS obavezuju i standardi Saveta Evrope. Posle gotovo četiri godine žive aktivnosti VKNM je uočio neka stalna pitanja i teme koje su postale predmet njegove pažnje u velikom broju država u kojima djeluje. Obrazovanje manjina, posebno obrazovanje na jeziku pripadnika manjina, jeste poseban prioritet, kao što je VKNM nedavno rekao, "jasno je da je obrazovanje neobično važan činilac očuvanja i produbljivanja identiteta pripadnika nacionalnih manjina". Imajući to na umu, VKNM je u jesen 1995. godine zamolio Fondaciju za me đuetničke odnose da zatraži mišljenje manje grupe me đunarodno priznatih stručnjaka radi dobijanja njihovih preporuka o odgovarajućoj i doslednoj primeni prava na obrazovanje na području zemalja OEBS. Fondacija za me đuetničke odnose – nevladina organizacija koja je ustanovljena 1993. godine s ciljem da pruži posebnu pomoć VKNM – organizovala je seriju konsultacija stručnjaka iz više odgovarajućih disciplina, uključujući i dva sastanka u Hagu. Me đu konsultovanim stručnjacima bili su, na jednoj strani, pravnici, stručnjaci iz oblasti me đunarodnog prava, a na drugoj lingvisti i pedagozi koji se bave problemima i potrebama manjina. Bili su to sledeći stručnjaci: A.G. Boyd Robertson, viši predavač za gelski, Univerzitet Strathclyde (Ujedinjeno Kraljevstvo); dr. Pieter van Dijk, član Državnog saveta (Holandija); dr. Asbjørn Eide, direktor Norveškog instituta za ljudska prava (Norveška); profesor Rein Müllerson, šef katedre za me đunarodno pravo, King"s College (Ujedinjeno Kraljevstvo); profesor Allan Rosas, Abo Akademija (Finska); dr. Tove Skutnabb-Kangas, vanredni profesor, Odsek za jezike i kulturu, Univerzitet Roskilde (Danska); profesor György Szépe, Odsek za lingvistiku, Univerzitet Janus Pannonius (Ma đarska); profesor Patrick Thornberry, Pravni fakultet, Univerzitet Keele (Ujedinjeno Kraljevstvo); gospodin Jenne van der Velde, viši savetnik za nastavni plan i program, Nacionalni institut za plan i program (Holandija). S obzirom na to da postojeći standardi u oblasti prava manjina čine deo ljudskih prava, na konsultacijama se pošlo od pretpostavke da će države poštovati sve ostale obaveze iz domena ljudskih prava, a posebno zabranu diskriminacije. Tako đe se pošlo od pretpostavke da je konačni cilj svih ljudskih prava potpuni i slobodni razvoj svake pojedinačne ljudske ličnosti pod jednakim uslovima. Prema tome, pošlo se od pretpostavke da bi gra đansko društvo trebalo da bude otvoreno i pokretljivo i na taj način obuhvatilo sve pojedince, pa tako i pripadnike nacionalnih manjina. Proizašle preporuke o pravima nacionalnih manjina jednostavnim jezikom pokušavaju da objasne šta sve sadrže prava nacionalne manjine na obrazovanje i kako se ona mogu primeniti u situacijama u kojima deluje VKNM. Osim toga, standardi su postavljeni na način koji omogućava njihovu doslednu primenu. Preporuke su podeljene na osam podnaslova koji odgovaraju obrazovnim problemima koji se javljaju u praksi. Iscrpnije objašnjenje Preporuka nalazi se u pridodatom Objašnjenju, u kojem se izričito ukazuje na odgovarajuće me đunarodne standarde.
PREPORUKE IZ OSLA O PRAVU NACIONALNIH MANJINA NA UPOTREBU SOPSTVENOG JEZIKA I OBJAŠNJENJE

PREPORUKE IZ OSLA O PRAVU NACIONALNIH MANJINA NA UPOTREBU SOPSTVENOG JEZIKA I OBJAŠNJENJE
(THE OSLO RECOMMENDATIONS ON NATIONAL MINORITIES CONCERNING THE USE OF THEIR OWN LANGUAGE AND EXPLANATION)

  • Author(s):Author Not Specified
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Language and Literature Studies, Law, Constitution, Jurisprudence, International Law, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:130-151
  • No. of Pages:22
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; Oslo; recommendations; language; explanation;
  • Summary/Abstract:U svojim Helsinškim odlukama iz jula 1992. godine, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), ustanovila je Visokog komesara za nacionalne manjine kao "instrument za sprečavanje sukoba u najranijoj mogućoj fazi". Ovakav mandat je u velikoj meri nastao kao odgovor na situaciju u bivšoj Jugoslaviji za koju su mnogi strahovali da bi se mogla ponoviti drugde u Evropi, naročito u državama u procesu tranzicije ka demokratiji i koja je mogla da potkopa obećanja o miru i prosperitetu nagoveštena u Pariskoj povelji za Novu Evropu koju su usvojili šefovi država i vlada u novembru 1990. godine. Gospodin Maks Van der Štul (Max van der Stoel) preuzeo je dužnost prvog Visokog komesara za nacionalne manjine OEBS (VKNM) 1. januara 1993. godine. Na osnovu svog značajnog ličnog iskustva bivšeg člana Parlamenta, ministra inostranih poslova Holandije, stalnog predstavnika u Ujedinjenim nacijama i dugogodišnjeg zagovornika ljudskih prava, gospodin Van der Štul je usmerio svoju pažnju na brojne sporove izme đu manjina i centralnih vlasti u Evropi, koji su, po njegovom mišljenju, mogli da prerastu u ozbiljnije sukobe. Radeći nenametljivo, diplomatskim sredstvima, VKNM je razvio svoju aktivnost u sledećim zemljama: Albaniji, Estoniji, Hrvatskoj, Kazahstanu, Kirgiziji, Latviji, Maarskoj, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, Rumuniji, Slovačkoj i Ukrajini. Njegovo delovanje je bilo prevashodno usredsre đeno na situacije vezane za pripadnike nacionalnih/etničkih grupa koje čine većinsko stanovništvo u jednoj a manjinsko stanovništvo u drugoj državi i na taj način uključuje interese vlasti svake od tih država, predstavljaju i mogući izvor me đudržavnih napetosti, pa čak i sukoba. Zaista, takve su napetosti predodredile veći deo evropske istorije. Baveći se suštinom napetosti vezanih za nacionalne manjine VKNM pristupa tim pitanjima kao nezavisan, objekivan i kooperativan činilac. Mada delatnost VKNM ne predstavlja nadzorni mehanizam, on koristi me đunarodne standarde koje su prihvatile sve države kao okvir analize i kao temelj svojih pojedinačnih preporuka. S tim u vezi, važno je podsetiti se obaveza koje su prihvatile sve države učesnice OEBS, a posebno Dokumenta iz Kopenhagena usvojenog na Konferencije ljudske dimenzije 1990. godine koji, u delu IV razra đuje detaljne obaveze vezane za nacionalne manjine. Tako đe je važno spomenuti da su zemlje učesnice OEBS dužne da poštuju obaveze Ujedinjenih nacija koje se odnose na ljudska prava, uključuju i i prava manjina, kao i da većinu država članica OEBS obavezuju i standardi Saveta Evrope. Posle pet godina žive aktivnosti VKNM je uočio neka stalna pitanja i teme koja su postala predmet njegove pažnje u velikom boju država u kojima deluje. Jedno takvo pitanje je i pravo na upotrebu jezika nacionalnih manjina kao pravo pripadnika nacionalnih manjina da koriste svoj jezik u privatnoj i javnoj sferi. Me đunarodni instrumenti iz oblasti ljudskih prava pozivaju se upravo na to pravo u više različitih situacija. S jedne strane, jezik je lična stvar usko povezana s identitetom. S druge strane, jezik je ključno sredstvo društvene organizacije koje u mnogim situacijama postaje predmet javnog interesa. Sigurno je da je upotreba jezika vezana za različite vidove funkcionisanja države. U demokratskoj državi koja poštuje ljudska prava, prilago đavanje postojećim različitostima tako postaje važno pitanje politike i prava. Propust da se postigne odgovarajuć ravnoteža može da prouzrokuje me đuetničke napetosti. Imajući sve to u vidu, u leto 1996. godine VKNM zamolio je Fondaciju za me đuetničke odnose da zatraži mišljenje manje grupe me đunarodno priznatih stručnjaka radi dobijanja preporuka o odgovarajućoj i celovitoj primeni prava pripadnika nacionalnih manjina na upotrebu svoga jezika na području zemalja OEBS. Slična molba VKNM već je ranije dovela do usvajanja Haških preporuka o pravima nacionalnih manjina na obrazovanje. Budući da Haške preporuke sveobuhvatno obra đuju upotrebu jednog ili više jezika nacionalnih manjina na polju obrazovanja, odlučeno je da se ovom prilikom stručnjaci ne bave tim pitanjem. Fondacija za me đuetničke odnose – nevladina organizacija koja je ustanovljena 1993. godine s ciljem da pruži posebnu pomoć VKNM – organizovala je seriju konsultacija sa stručnjacima iz različitih relevantnih disciplina, uključuju i dva sastanka u Oslu i jedan u Hagu. Me đu ekspertima koji su konsultovani nalazili su se pravnici koji se bave me đunarodnim pravom, kao i lingvisti, advokati i analitičari koji se bave problemima i potrebama manjina. Bili su to sledeći stručnjaci: profesor Gudmundur Alfredsson, ko-direktor, Raoul Wallenberg Institut (Švedska); profesor Asbjørn Eide, viši saradnik, Norveški institut za ljudska prava (Norveška); Angelita Kamenska, viši istraživač, Latvijski centar za ljudska prava i etničke studije (Latvija); Dónall Ó R"gáin, generalni sekretar, Evropski ured za manje upotrebljavane jezike (Irska); Beate Slydal, savetnica, Norveški forum za slobodu izražavanja (Norveška); dr. Miquel Strubell, direktor, Institut katalanskih sociolingvista, Vlada Katalonije (Španija); profesor György Szepe, Odsek za nauku o jeziku na Univerzitetu Janus Panonius (Maarska); profesor Patrick Thornberry, Pravni fakultet Univerziteta Keele (Ujedinjeno Kraljevstvo); dr. Fernand de Varennes, direktor Azijsko-pacifičkog centra za ljudska prava i sprečavanje etničkih sukoba (Australija); profesor Bruno de Witte, Pravni fakultet Univerziteta u Maastrichtu (Holandija); Jean-Marie Woehrling, Institut de droit local alsacienmosellan (Francuska). S obzirom da su postojeći standardi o pravima manjina deo ljudskih prava, polazište za konsultativne razgovore bila je pretpostavka da će država poštovati svoje obveze u pogledu ljudskih prava, uključujući posebno jednakost i sprečavanje diskriminacije, slobodu izražavanja, slobodu okupljanja i udruživanja, kao i sva prava i slobode pripadnika nacionalnih manjina. Pošlo se od pretpostavke da je krajnji cilj svih ljudskih prava potpun i slobodan razvoj svake pojedinačne ljudske ličnosti pod jednakim uslovima. Prema tome, pošlo se od pretpostavke da bi građansko društvo trebalo da bude otvoreno i pokretljivo, kako bi obuhvatilo sve pojedince, pa tako i pripadnike nacionalnih manjina. S obzirom da je upotreba jezika, u osnovi, takođe pitanje komunikacije, društvena dimenzija iskustva svakog pojedinca takođe je uzeta kao nužna pretpostavka. Preporuke iz Osla o pravu nacionalnih manjina na upotrebu sopstvenog jezika pokušavaju da jednostavnim jezikom pojasne šta sve sadrži pravo manjine da upotrebljava svoj jezik, koje se generalno primenjuje u situacijama u kojima deluje VKNM. Osim toga, standardi su protumačeni na način koji omogućava njihovu doslednu primenu. Preporuke su podeljene na podnaslove koji odgovaraju jezičkim problemima koji se javljaju u praksi. Iscrpnije objašnjenje Preporuka nalazi se u pridodatom Objašnjenju, u kojem se jasno ukazuje na odgovarajuće međunarodne standarde. Svaka preporuka bi trebalo da se čita zajedno s odgovarajućim delovima Objašnjenja. Postoji nada da će ove Preporuke biti korisno uputstvo za razvoj državne politike i zakona koji će doprineti delotvornoj primeni jezičkih prava pripadnika nacionalnih manjina, posebno u javnoj sferi. Mada se ove preporuke odnose na upotrebu jezika od strane pripadnika nacionalnih manjina, treba primetiti da bi se snaga Preporuka i međunarodnih instrumenata iz kojih su one proizašle, mogla potencijalno primeniti i na ostale tipove manjina. Ove preporuke imaju za cilj da razjasne postojeća prava. One nisu zamišljene tako da ograničavaju ljudska prava bilo kog lica ili grupe.
PREPORUKE IZ LUNDA O DELOTVORNOM UČEŠU NACIONALNIH MANJINA U JAVNOM ŽIVOTU SA OBJAŠNJENJIMA

PREPORUKE IZ LUNDA O DELOTVORNOM UČEŠU NACIONALNIH MANJINA U JAVNOM ŽIVOTU SA OBJAŠNJENJIMA
(RECOMMENDATIONS FROM THE LUND ON EFFECTIVE PARTICIPATION OF NATIONAL MINORITIES IN PUBLIC LIFE WITH EXPLANATIONS)

  • Author(s):Author Not Specified
  • Language:Serbian
  • Subject(s):Law, Constitution, Jurisprudence, International Law, Civil Society, Ethnic Minorities Studies
  • Page Range:152-173
  • No. of Pages:22
  • Keywords:Serbia; principles; practices; ethnic minorities; Lund; recommendations; public life participation; explanation;
  • Summary/Abstract:U svojim Helsinškim odlukama donetim jula 1992. godine Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS) ustanovila je Visokog komesara za nacionalne manjine kao "instrument za sprečavanje sukoba u najranijoj mogućoj fazi". Ovaj mandat je u velikoj meri nastao kao odgovor na situaciju u bivšoj Jugoslaviji koja bi se, prema nekim strahovanjima, mogla ponoviti bilo gde u Evropi, naročito u državama u procesu tranzicije ka demokratiji i koja je mogla da potkopa obećanja o miru i prosperitetu nagoveštena Pariskom poveljom za novu Evropu koju su šefovi država i vlada usvojili novembra 1990. godine. Gospodin Maks van der Štul (Max van der Stoel) preuzeo je dužnost prvog Visokog komesara OEBS za nacionalne manjine (VKNM) 1. januara 1993. godine. Na osnovu svog ogromnog ličnog iskustva bivšeg člana Parlamenta, ministra inostranih poslova Holandije, stalnog predstavnika pri Ujedinjenim nacijama i dugogodišnjeg zagovornika ljudskih prava, gospodin Van der Štul je usmerio svoju pažnju na mnoge sporove izme đu manjina i centralnih vlasti u Evropi koji su, po njegovom mišljenju, mogli da prerastu u ozbiljnije sukobe. Radeći nenametljivo, diplomatskim sredstvima, Visoki komesar je razvio svoju aktivnost u više od deset zemalja, uključujući Albaniju, Hrvatsku, Estoniju, Ma đarsku, Kazahstan, Kirgiziju, Latviju, Bivšu jugoslovensku republiku Makedoniju, Rumuniju, Slovačku i Ukrajinu. Njegovo delovanje je bilo prevashodno usredsre đeno na situacije vezane za pripadnike nacionalnih/etničkih grupa koji čine većinsko stanovništvo u jednoj, a manjinsko stanovništvo drugoj državi, i na taj način uključuju interese vlasti svake od tih država, predstavljaju imogući izvor me đudržavnih napetosti, pa čak i sukoba. Zaista, takve napetosti predodredile su veći deo evropske istorije. Baveći se suštinom napetosti vezanih za nacionalne manjine VKNM pristupa problemu kao nezavistan, objektivan i kooperativan činilac. Mada delatnost VKNM ne predstavlja nadzorni mehanizam, on koristi me đunarodne standarde koje su prihvatile sve države kao osnovni okvir analize i temelj svojih pojedinačnih preporuka. S tim u vezi, važno je podsetiti se obaveza koje su prihvatile sve države učesnice OEBS, a posebno Dokumenta iz Kopenhagena usvojenog na Konferenciji ljudske dimenzije OEBS 1990. godine koji, u delu IV, razra đuje detaljne standarde vezane za nacionalne manjine. Sve države OEBS tako đe su vezane obavezama Ujedinjenih nacija u domenu ljudskih prava uključuju i manjinska prava, a velika većina država OEBS dodatno je obavezana standardima Saveta Evrope. Tokom više od šest godina žive aktivnosti VKNM je uočio neka stalna pitanja i teme koja su postala predmet njegove pažnje u velikom broju država u kojima deluje. Me đu njima su pitanja obrazovanja manjina i upotrebe manjinskih jezika, posebno kao teme od velikog značaja za očuvanje i razvoj identiteta pripadnika nacionalnih manjina. Kako bi ostvario odgovarajuću i celovitu primenu manjinskih prava na području OEBS, VKNM je zatražio od Fondacije za me đuetničke odnose – nevladine organizacije koja je ustanovljena 1993. godine s ciljem da pruži posebnu pomoć VKNM – da okupi dve grupe me đunarodno priznatih nezavisnih stručnjaka radi izrade dve grupe preporuka: Haških preporuka o pravu nacionalnih manjina na obrazovanje iz 1996. godine i Preporuka iz Osla o jezi čkim pravima nacionalnih manjina iz 1998. godine. Obe grupe preporuka kasnije su poslužile kao okvir prilikom uobličavanja politike i zakonskih tekstova u mnogim zemljama. Tekstovi preporuka prevedeni su na nekoliko jezika i mogu se dobiti od Fondacije za me đuetničke odnose bez naknade. Oblici delotvornog učešća nacionalnih manjina u upravljanju državom predstavljaju treći čest problem koji se javljao u jednom broju slučajeva kojima se bavio VKNM. Kako bi stekao utisak o stavovima i iskustvima država učesnica OEBS o ovom problemu i omogućio državama da razmene svoja iskustva, VKNM i Ured za demokratske institucije i ljudska prava OEBS sazvali su konferenciju svih država OEBS i relevantnih me đunarodnih organizacija, u Lokarnu od 17-20. oktobra 1998. godine, pod nazivom "Upravljanje i učešće – objedinjavanje raznolikosti", čiji je domaćin bila Švajcarska konfederacija. Izjava predsedavajućeg, koja je objavljena na kraju konferencije, sažela je teme sastanka i naznačila kako je poželjno razviti "konkretne aktivnosti koje bi trebalo da uslede, uključujući dalju razradu različitih koncepata i mehanizama dobrog upravljanja sa delotvornim učešćem manjina, koje vodi ka objedinjavanju raznolikosti unutar države". U tom cilju, VKNM je pozvao Fondaciju za me đuetničke odnose da u saradnji s Institutom za ljudska prava i humanitarno pravo Raoul Wallenberg, okupi grupu me đunarodno priznatih, nezavisnih stručnjaka kako bi razradili preporuke i predočili alternative u skladu s odgovarajućim me đunarodnim standardima. Rezultat ove inicijative su Preporuke iz Lunda o delotvornom u češću nacionalnih manjina u javnom životu koje su dobile ime po švedskom gradu u kome je održan poslednji sastanak stručnjaka kada su uobličene Preporuke. Me đu njima su se nalazili pravni stručnjaci za odgovarajuću oblast me đunarodnog prava, politikolozi stručnjaci za pitanja ustavnog poretka i izborne sisteme i sociolozi koji se bave pitanjima manjina. Grupu stručnjaka, kojom je predsedavao profesor Gudmundur Alfredsson, direktor Raoul Wallenberg instituta, sačinjavali su: Profesor Gudmundur Alfredsson (Islan đanin), direktor, Raoul Wallenberg Institute of Human Rights and Humanitarian Law, Lund University, profesor Vernon Bogdanor (Britanac), Profesor javne uprave, Oxford University; profesor Vojin Dimitrijević (Jugosloven), direktor Beogradskog centra za ljudska prava, dr Asbjørn Eide (Norvežanin), viši saradnik, Norwegian Institute of Human Rights; Profesor Yash Ghai (Kenijac), Sir YK Pao, Profesor javnog prava, University of Hong Kong; Profesor Hurst Hannum (Amerikanac), Profesor me đunarodnog prava, Fletcher School of Law and Diplomacy, Tufts University; Peter Harris (Južna Afrika) Viši saradnik, International Institute for Democracy and Electoral Assistance; dr HansJoachim Heintze (Nemac), Director of the Institut für Friedenssicherungsrecht und Humanitäres Völkerrecht, Ruhr-Universität Bochum; profesor Ruth Lapidoth (Izraelac), Profesor me đunarodnog prava i rukovodilac Akademskog komiteta, Institute for Evropean Studies, The Hebrew University of Jerusalem; profesor Rein Müllerson (Estonac), šef katedre za me đunarodno pravo, King's College, University of London; dr Sarlotta Pufflerova (Slovakinja), Direktor, Foundation Citizen and Minority/Minority Rights Group; profesor Steven Ratner (Amerikanac), profesor me đunarodnog prava, University of Texas; dr Andrew Reynolds (Britanac), docent na katedri javne uprave, University of Notre Dame; Miquel Strubell (Španac i Britanac), direktor, Institute of Catalan Socio-Linguistics, Generalitat de Catalunya; profesor Markku Suksi (Finac), profesor javnog prava, Åbo Akademi University; profesor Danilo Türk (Slovenac), profesor me đunarodnog prava, Ljubljana University; dr Fernand de Varennes (Kana đanin), viši predavač pravnih nauka i direktor, Asia-Pacific Centre for Human Rights and the Prevention of Ethnic Conflict, Murdoch University; profesor Roman Wieruszewski (Poljak), direktor, Poznan Human Rights Centre, Polish Academy of Sciences. S obzirom da su postojeći standardi manjinskih prava sastavni deo ljudskih prava, početno polazište na konsultacijama stručnjaka bila je pretpostavka da države poštuju sve ostale obaveze iz oblasti ljudskih prava, posebno zabranu diskriminacije. Tako đe se pošlo od pretpostavke da je konačni cilj svih ljudskih prava pun i slobodan razvoj svake pojedinačne ljudske ličnosti pod jednakim uslovima. Sledstveno tome, podrazumeva se da bi gra đansko društvo trebalo da bude otvoreno i pokretljivo i na taj način obuhvatilo sve pojedince, uključujući i pripadnike nacionalnih manjina. Osim toga, kako je cilj dobrog i demokratskog upravljanja da služi potrebama i interesima celog stanovništva, pretpostavlja se da sve vlade nastoje da obezbede što više prilika za moguće učešće onih koji utiču javno na donošenje odluka. Svrha Preporuka iz Lunda, kao i prethodnih iz Haga i Osla, je da ohrabri države i da im pomogne prilikom usvajanja posebnih mera kako bi se ublažile sve napetosti koje se odnose na nacionalne manjine i da na taj način doprinesu osnovnom cilju VKNM na planu sprečavanju sukoba. Preporuke iz Lunda o delotvornom učešću nacionalnih manjina u javnom životu predstavljaju pokušaj da se relativno jednostavnim jezikom razjasni i nadgradi sadržaj manjinskih prava i ostalih standarda, opšteprimenjivih u situacijama kojima se bavi VKNM. Standardi su protumačeni tako kako bi osigurali celovitost svoje primene u otvorenim i demokratskim državama. Preporuke su podeljene u četiri podnaslova koji grupišu dvadeset četiri preporuke – opšta naela, učešće u donošenju odluka, samouprava i načini da se zajemči tako delotvorno učešće u javnom životu. Osnovna konceptualna podela u okviru Preporuka iz Lunda sledi dva pravca – učešće u upravljanju državom kao celinom i samopuravu u odre đenim lokalnim i unutrašnjim pitanjima. Moguća su i poznata različita rešenja. U nekoliko preporuka predložene su odre đene alternative. Sve preporuke bi trebalo tumačiti u skladu sa Opštim načelima iz prvog dela. Detaljnije objašnjenje svake preporuke nalazi se u Objašnjenjima u kojima se izričito ukazuje na odgovarajuće me đunarodne standarde.
Back to list
2024 © CEEOL. ALL Rights Reserved. Privacy Policy | Terms & Conditions of use
ver2.0.902